Znacaj poznavanja psihickih zakonitosti

                                           18

Svaki covek ima razlicite psihicke osobine kao i razlicite okolnosti zivota sto uslovi i njegov jedinstven razvoj. Zbog toga nije uvek moguce razumeti ljude kroz neko opste pravilo, vec se cesto zahteva indivudualan pristup svakoj osobi. Aleksandar Dima s pravom kaze: „Svaka generalizacija je opasna, pa i ova.” Iako generalizacija nije uvek adekvatna, ona je ipak, neophodna.

Tamo gde nije moguce razmotriti svaki pojedini slucaj, generalizacija predstavlja osnovni, polazni metod istrazivanja. Kao što postoje opšte, fizičke zakonitosti koje se odnose na tela ljudi, isto tako postoje i zakonitosti koje se odnose na njihovu psihu. Tako na primer, svaki čovek koji nema adekvatnu ishranu i fizičku aktivnost za posledicu ima nepravilan telesni razvoj. Isto tako, nedostatak ljubavi, stalna izloženost traumama i okrutnosti, uslovi nepravilan psihički razvoj.

Za razliku od fizickih, psihicke zakonitosti još uvek nisu u dovoljnoj meri istrazene i objašnjene. Jedan od razloga je i taj što ljudi izuzetno veliki značaj pridavaju okolini i otkrivanju fizičkih zakonitosti. Oni su uvereni da će boljim poznavanjem ili razumevanjem njihove okoline bolje razumeti sebe. Otuda i njihova izraženija orijentacija prema otkrivanju fizickih zakonitosti.

Ukoliko upitamo ljude da objasne smenu godišnjih doba, elektricitet, gravitaciju itd., većina će biti u stanju da dade samouverene, jasne i precizne odgovore. Međutim, ukoliko ih upitamo za uzroke njihovih misli, osećanja, ponašanja, navika i slično, retko će ko uspeti da objasni razlog svojih reakcija. Većina odgovori da ne zna, da nisu razmišljali o tome, ili da im je takav temperament, da su možda genetski predispozirani da tako reaguju, itd. Sve to samo ukazuje na zanemarenu unutrašnju interakciju ljudi ili njihovu samospoznaju.

Bez adekvatne samospoznaje nema ni adekvatne spoznaje. Istina nije nesto sto egzistira izvan ljudi, vec ona postoji u njima kao percepcija ili misljenje. Zbog toga se misljenje mora neprestano produbljivati ili razvijati uporedo s zivotom. U protivnom gubi karakteristike istine i degradira u dogmu.

Misljenje je svesna aktivnost koja se inicira vanjskim nadrazajem. Medjutim, njegov razvoj zavisi od interakcije svesnog nivoa nekog coveka, s njegovim osecanjima ili razlicitim nivoima nesvesnog. Tacnije njegovom sposobnosnocu da ih pavilno identifikuje i uskladi cime dobija istinsku kontrolu nad svojim misljenjem i ponasanjem. Osnovni uslov funkcionalnog ponasanja je funkcionalno misljenje. Funkcionalno misljenje ne nastaje slucajno, vec ima tacno utvrdjene zakonitosti razvoja koje je neophodno poznavati da bi ga ljudi mogli ostvariti.

Heraklit je, jos davno, konstantovao da su suprotnosti i razlike osnova aktivnosti i razvoja. Mada njima nastaje borba, upravo ta borba predstavlja proces promene ili drugacijeg uskladjivanja suprotnosti, sto eventualno rezultira progresom, tj. visim stepenom sklada. To se vidi iz njegove sledece izjave:”Suprotno je korisno, i iz raznolikog postaje najlepši sklad, i sve proizilazi iz borbe. Rat je svemu roditelj i svemu car.“

Bez različitih nivoa svesti, ljudi ne bi mogli razmisljati, jer ne bi bilo različitih osećanja i reakcija na događaje iz okoline da prouzrokuju svesnu aktivnost. Razliciti nivoi svesti stvaraju nemir u vidu borbe protivrečnih nagona, potreba i zelja cime dolazi do formiranja razlicitih misli. Na taj nacin ljudi dobijaju mogucnost rasuđivanja i izbora. Ukoliko ne bi postojale takve razlike ljudi bi vrsili programiranu ili robotsku interakciju s okolinom. Shodno tome, ne bi moglo biti ni izbora, ni odgovornosti. U svakom slucaju kompleksnost i kvalitet razumevanja bi se drasticno razlikovao.

Razumevanjem različitih nivoa svesti, ljudima se pruza mogućnost prevencije i otklanjanja disfunkcionalnog misljenja i ponasanja. Kada su ljudi svesni različitog manifestovanja nesvesnih nivoa u svesnom nivou, u vidu razlicitih misli, njima je lakse da vrse odgovarajući izbor misli. Da dobijaju jasniji uvid u posledice svojih izbora, odnosno da bolje shvate koja osecanja ih vode u zamku disfunkcionalnog misljenja i ponasanja, a sta ih vodi ka funkcionalnosti.

Ne postoji ni jedan čovek koji pored plemenitih i uzvišenih osećanja nikada nije osetio i divlja, sebična i destruktivna, osećanja, pošto sve i jedan čovek pored nadsvesnog, takođe ima i podsvesno i Polusvesni ego. Marko Miljanov je bio svestan te zakonitosti, pa je zato i rekao da se hrabrost sastoji u odbrani sebe od drugoga, a čojstvo ili čovečnost u odbrani drugoga od sebe ili od vlastitih nizih nagona.

Svaki čovek moze da bude i funkcionalan (konstruktivan) i disfunkcionalan (destruktivan). Od samog njegovog izbora ili unutrašnje identifikacije zavisi razvoj njegove samosvesti/razumevanja ili doživljavanja njegove individualnosti u okviru objektivne svesti. Misljenje koje se formira kroz nize podsvesno obiluje zabludama, predrasudama, pristrasnoscu, nelogicnoscu, iracionalnoscu, preteranom subjektivnoscu, itd. Takvo misljenje ne koristi puni svesni potencijal. Zato nema potrebnu integralnost i iskrenost da ostvari suštinski uvid, ni u sebe ni u svoju okolinu, vec ostaju u prividu razlike ili otudjenosti od okoline, iako zajedno s njom sacinjava objektivnu realnost.

Sustinski uvid se ostvari tek kroz nadsvesni nivo ili puni svesni potencijal koji osposobljava ljude da objedine ili usklade unutrasnje razlike. To rezultira jasnocom, celovitoscu i iskrenoscu, tako da su ljudi u stanju da vlastitu individualnost stave u proporcionalnu srazmeru s okolinom. Na taj nacin im se omoguci neutralnost i nepristrasnost neophodna za posteno ili konstruktivno delovanje koje doprinosi stvaranju skladnih odnosa s okolinom.

Razlika između masovnog ubice i altruiste zasniva se samo na njihovom drugačijem izboru ili drugačijoj identifikaciji s unutrasnjim nivoima svesti. Iako masovni ubica ima nadsvesni nivo ili kreativni, duhovni potencijal smisla i humanosti, on se nije identifikovao s njim, već s nizim podsvesnim, čime se uslovio disfunkcionalan razvoj njegovog intelekta. LaRosefuko kaze: “Nije dovoljno samo posedovati izvrsne kvalitete, mi takođe trebamo znati upravljati njima.”

Izuzetna inteligencija sama po sebi ne predstavlja genijalnost, niti je garancija smisaonog razvoja. Nije u tolikoj meri vazno sta ljudi imaju, vec sta cine s onim sto imaju? U kom pravcu ili za koju svrhu usmere svoj razvoj?

Genijalnost ljudi se ogleda u njihovoj sposobnosti da ostvare funkcionalnost u vlastitom zivotu, kao i u interakciji s okolinom. Da prevazilaze besmisao i nesklad tako sto u njima uoce elemente koji ce im posluziti da iniciraju konstruktivnu promenu. To mogu postici samo vlastitim konstruktivnim razvojem za koji se iziskuje najvisi stepen samosvesti ili sustinskog razumavanja.

Ajnstajn takodje kaze: “Većina ljudi misli da intelekt čini čoveka velikim. Oni nisu u pravu: to je karakter.” S intelektom se radjamo a, karakter sami stvaramo. Prvo ne zavisi od nas, dok je drugo u potpunosti nasa zasluga i odgovornost. Zato je karakter merilo necije vrednosti i velicine, a ne njegova inteligencija.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s