Afekt i navika

                                            17

Iako ljudi uvek vrše interakciju s okolinom kroz njihov svesni nivo ili intelekt, ponekad, usled  stresne situacije i vanjskog pritisaka, Polusvesni ego se u tolikoj meri aktivira i osnazi da potisne intelektualni deo licnosti, pa osoba direktno reaguje iz Polusvesnog ega. U takvim momentima ljudi čak mogu i da osete da njihov racionalan deo licnosti prisustvuje celom incidentu kao nemi posmatrač, a da njihovo ponašanje izvire iz nekog izuzetno snažnog, divljeg osećanja besa koje je doživelo svoj vrhunac i koje mora da se isprazni, pošto jedino to može da ublaži nesnosnu napetost koju osećaju u sebi.

Za većinu dece čiji su se roditelji, ili jedan od njih, afektivno ponašali je takođe karakteristično kasnije afektivno ponašanje. Jedan od razloga je i taj što ponašanje roditelja uvek predstavlja neposredan uzor od kojeg deca uče svoje ponašanje i prilagodjavanje okolini, narocito u stresnim situacijama. Isto tako, izlivi besa roditelja uvek ostanu neosmišljeni i neshvaćeni od strane dece, što se u njima zadrži kao napeto i dramatično osećanje koje postaje stalan i neposredan pratilac njihovog svesnog nivoa. Na taj nacin, afektivno ponašanje roditelja, takođe uzrokuje formiranje Polusvesnog ega kod dece cime nastaje i njihovo afektivno ponašanje.

Većina ljudi koji afektivno reaguju smatraju da im je to temperament ili priroda i da oni ne mogu nista da ucine u vezi takvih reakcija. Ne samo što takvo ponašanje nije njihova priroda, već ih upravo ono sprečava da razvijaju svoju pravu prirodu i autenticnot koja bi im omogucila funkcionalno ponasanje, a time i istinsku slobodu i sretniju egzistenciju.

Mračna osećanja besa, bola, straha kao i nagomilane destruktivne misli nisu suština nijednog čoveka. Oni su samo rezultat neosmišljenih negativnih iskustava koja ih odvajaju od njihove prave sustinu. Mada afektivno ponasanje nastaje usled Polusvesnog ega, ono se osnazi ukoliko predje u naviku.

Navike po svom karakteru mogu biti pozitivne i negativne. Pozitivne navike doprinose dobrobiti čoveka ili pomažu njegov progresivan razvoj i konstruktivnu interakciju s okolinom. Negativne navike se uvek manifestuju kao nesklad i disfukcionalnost u samom čoveku, a onda i u njegovoj interakciji s okolinom. Iako negativne navike predstavljaju blaži oblik disfunkcionalnosti, postoje i ekstremniji oblici disfunkcionalnog ponašanja u vidu opsesivno-kompulzivnih poremecaja, kao na primer: preterano pranje ruku, čišćenje itd.

U vezi s tim, mogu se postaviti i sledeća pitanja: Zbog čega ljudi formiraju navike? Zašto neki ljudi formiraju negativne i štetne navike, dok neki formiraju pozitivne? Isto tako, zašto je kod nekih ljudi prisutna fleksibilnost u pogledu ponašanja, tj. nisu u tolikoj meri skloni formiranju navika?

Odgovor se nalazi u njihovom duhovnom razvoju. Progresivan duhovni razvoj doprinosi formiranju pozitivnih navika i fleksibilnosti u ponasanju ljudi, dok se sprecen duhovni razvoj odrazi kao disfunkcionalnost koja moze prerasti u negativnu naviku. Naime, ljudi uvek odluče da učine nesto po prvi put u određenim okolnostima i situacijama. Ukoliko neki dogadjaj ili incident inicira interakciju ega s nadsvesnim postize se progresivan razvoj i razumevanje koje omogući čoveku njegovo funkcionalno ponasanje, samim tim i formiranje pozitivnih navika.

Međutim, ukoliko je dogadjaj suvise dramatičan, tako da prevazilazi duhovni razvoj u intelektu nekog coveka, on nece biti u stanju da ga pravilno interpretira ili shvati, vec ce formirati Polusvesni ego. Na taj način se blokira ili onemogući interakcija intelekta s nadsvesnim, pa covek nije u stanju da koristi svoj puni svesni potencijal. Zato i ne moze naci konstruktivno resenje problematicne situacije, vec pravi pogresne izbore ili bira akcije i ponasanje koje samo donose trenutno olaksanje ili imaju privid koristi, mada su u sustini stetne. Daljnjim zapostavljanjem dublje unutrasnje inteakcije novo, stetno ponasanje sve vise jaca i prerasta u naviku. Iz istog razloga se stiče i zavisnost.

Uz zapostavljanje duhovnog razvoja ljudi nisu u stanju da zadovoljavaju njihove suštinske potrebe, tako da se u njima javlja stalno nezadovoljstvo ili nemir. Na taj način i sama njihova egzistencija poprima obeležje nesklada i besmisla. S obzirom da takvim ljudima njihovo destruktivno ponašanje pruža privid zadovoljenja i opuštenosti, oni ili zanemaruju ili opravdavaju sami sebi sve negativnosti koje takvo ponašanje uzrokuje. Međutim, pošto osećaj zadovoljstva ne traje dugo, takvi ljudi su prinuđeni da uporno ponavljaju svoje destruktivno ponašanje da bi se mogli osećati opušteno i sretno ili da bi mogli doživljavati svoju egzistenciju kao smisaonu.

Većina ljudi koja ne shvata značaj unutrašnje interakcije odgovore za svoje probleme traže samo izvan sebe ili samo kroz interakciju s okolinom. Iako je interakcija s okolinom veoma značajna, pošto uvek usmerava unutrašnju interakciju, samo kroz nju čovek nikada ne može da prevaziđe svoju nefunkcionalnost, vec je neophodno izvrsiti radikalnu promenu u nacinu misljenja.

Ono što uzrokuje naviku u ponašanju ljudi je navika u samom procesu mišljenja ili ustaljena unutrašnja interakcija. Zbog toga je nužno da ljudi uspostave potpuno drugačiju unutrašnju interakciju ili potpuno drugačiji proces razmišljanja. Za ljude koji su formirali određene štetne navike, kao i afektivno reagovanje je karakteristično da uvek reaguju iz veoma snažnog osećanja Polusvesnog ega, a ne iz njihove suštine ili duhovne svesti.

Za interakciju s duhovnom svešću je potrebna dublja i duža unutrašnja interakcija. Ne kaze se bez raloga da neko “plitko misli” ukoliko nema sustinsko razumevanje, dok se za sposobnost sagledavanja suštinskih zakonitosti kaže „duboko mišljenje“. Medjutim, neophodno je napomenuti da sprecen duhovni razvoj moze nastati i kod ljudi s visokim stepenom duhovnog razvoja. Od toga niko nije imun. Duhovni razvoj je proces koji traje citav zivot, zato se i iziskuje stalna budnost ili uvid u unutrasnja psihicka zbivanja.

S obzirom da su ljudi s visokim stepenom duhovnog razvoja pronikli u mnoge zakonitosti misljenja i razvoja vlastite svesti, oni mnogo lakše i brže prevazilaze krizu tako sto otkrivaju uzrok svoje disfunkcionalnosti i preduzimaju potrebne mere da ga eliminisu. Time sami sebi pomognu. Ali, pomoc je dostupna svima, jer se tehnika pravilne unutrašnje interakcije može naučiti i savladati. Potrebna je samo doslednost, istrajnost i upornost.

Ljudi koji afektivno reaguju ne bi smeli dopustiti osećanju besa da ovlada njima posto će to uticati na njihovu sposobnost funkcionalnog mišljenja ili rasudjivanja. Kao što je već ranije istaknuto različita osećanja podsvesnog i nadsvesnog imaju karakterističan efekt na telo.

Ukoliko osoba počne osećati određene fizičke simptome specifične za početak afekta, treba sama sebe da zaustavi. Da pocne činiti nešto sasvim drugačije nego što je do tada sebi dopuštala da čini. Tako na primer, ukoliko je ostajala u prostoriji s ljudima prema kojima je njen bes bio usmeren, trebala bi ih što pre napustiti, ili pronaći neki novi način ponašanja koji će onemogućiti njeno dotadašnje destruktivno ponašanje. Neophodno je da tačno zna šta treba da čini u takvim situacijama da bi sprečila „zatvaranje“ tela ili umirila telesnu reakciju uzrokovanu osećanjima Polusvesnog ega. Potrebno je napraviti plan ponašanja pre afekta.

Nekim ljudima može pomoći šetnja, regulisanje disanja, joga, meditacija, brojanje, određena fizička aktivnost, itd. Pošto svaki čovek najbolje poznaje svoje specifične okolnosti, kao i samog sebe, najbolje je da on sam utvrdi koju aktivnost ili način ponašanja treba da odabere. Ali, tako da on zaista bude efikasan i da spreci nezeljenu reakciju.

Nakon umirivanja telesnih reakcija izazvanih osećanjima Polusvesnog ega oseti se pokušaj prodora drugog, mnogo mirnijeg i smisaonijeg osećanja nadsvesnog ili duhovne svesti. Opredeljenje za takvo osecanje pomogne da se uspostavi duhovna ravnoteza cime se formiraju i drugačije misli.

Kada intelekt stupi u interakciju s nadsvesnim nivoom, duhovna svest osvešćuje intelekt, tako sto mu daje uvid u Polusvesni ego, kao i niže podsvesno. Na taj način i Polusvesni ego i niže podsvesno se izdižu iz tame nesvesnog na svetlost svesnog. Covek postaje svestan svojih nizih nagona i strasti koje ga navode na destruktivno ponasanje i time dobija sansu da ucini nesto u vezi toga. Takav proces se doživljava kao razvoj mudrosti koja osposobljava čoveka da prevaziđe konflikt. Bez takvog procesa je nemoguće ostvariti integralan razvoj licnosti kao osnovnog uslova zdravog psihickog zivota.

Za svesni nivo koji vrši interakciju s duhovnom svešću je karakteristično da prevazilazi ego ili ograničenost okolnostima, tj. da se transformiše u nad-ego. Takvom transformacijom se dobija sposobnost mirnog, neutralnog i pronicljivog posmatrača vlastitih reakcija ili različith osećanja, misli, želja i nagona. To rezultira sustinskim uvidom u vlastitu psihu i okolnosti. S takvim uvidom postaje jasnije sta se treba ciniti ili kako se treba ponasati da bi se ostvario progresivan pomak i postigla zeljena funkcionalnost.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s