Nivoi svesti

                                              15

Nadsvesni ili duhovni nivo se u svesnom nivou dozivljava kao ljubav i savest. Iz osecanja ljubavi proizilaze radosne, inspirativne misli, koje ispune telo nekom čudnom svetlošću i lakocom. Celokupno biće pocinje vibrirati na drugačiji način. Covek se naprosto transformise i u svemu pronalazi smisao, pa se i kaze da neko lebdi ili sija od sreće, da je ozaren radošću, da je blistavo srećan, ili da zrači ljubavlju. Ljubav ima blagotvorno dejstvo na telo i um pošto ih otvara ka višoj duhovnoj sferi.

Podsvesno je najniži nivo svesti koji deluje ispod intelektualnog ili svesnog nivoa. Ono se po mnogo čemu podudara s Frojdovim objašnjenjem id-a, a manifestuje se kao destruktivni nagon ili osećanja mržnje, straha i besa koje prouzrokuje mučninu u stomaku, lupanje srca, napetost mišića, grčenje ili zatvaranje tela. Takvim telesnim zatvaranjem se odvaja od suštine ili svetla smisla što se doživljava kao unutrašnja tama. Zato se često čuju izrazi kao na primer: tmurno raspoloženje, mračno osećanje mržnje i besa, pao mu je mrak na oči, itd.

Posledica takve unutrašnje tame je smanjenje intelektualne sposobnosti ili rasuđivanja, samim tim i izbora reakcija, te se počinje ponašati u okviru nužnosti. Misli postaju nesredjene, ili čak i neuračunljive, usled toga što su vodjene telesnim porivima, pa ego degradira u pod-ego. Covek gubi kontakt s duhovnom dimenzijom ili razumom. Ne kaze se bez razloga da se u takvom stanju deluje nepromisljeno, iracionalno, nerazumno, bezumno, suludo, itd.

Ovde se opet, treba osvrnuti na hriscansko tvrdjenje da se bog nalazi u svemu sto postoji kao Otac, Sin i Sveti Duh, sto u fizickoj dimenziji stvara pojavu materijalnosti u vidu tame, svetlosti i etericnosti. Da se iza vidljive pojave ili materijalnosti uvek krije nevidljiva sustina boga. Ne podseca li to na svest i njene transformacije? Odnosno, tamu nesvesnog ili sazeto jezgro osecanja , svetlost intelekta i etericnost razumevanja?

Koliko ima slucaja u tome sto atom podseca na svemir? Georges Lemaitre je postavi hipotezu o svemiru kao drevnom atomu ili kosmickom jajetu iz cega se razvila teorija Velikog Prasaka. Tamna materija svemira ima karakteristike jezgra, dok se galaksije kao elektroni krecu po prostoru.

Dok fizika proucava materiju ili pojavu, dotle duhovnost prodire u svesni ili sustinski entitet iza pojave. Ono sto fascinira, to je njihova podudarnost. Tako na primer, u mnogim duhovnim ucenjima dusa je sfera osecanja koja se krije u dubini telesne tame i pojavne pasivnosti. Njeno jezgo je ljubav ili neodoljiva snaga privlacnosti kojoj se ne moze izbeci ukoliko se udje u njen domen. Dusa je skrivena iskra zivota u svakom telu. Ali, posto je sazeta u tami ostaje nejasna ili neshvatljiva. Zato ima karakteristike nesvesnog nivoa.

Medjutim, nesvesni nivo je sustina svesnog nivoa, ili misli koje se manifestuju kao jasnoca, aktivnost ili zivot. Misao iskrsne iz dubine tame (duse) kao svetlost koja se siri, individualizuje i razmnozava i time stvara razumevanje u vanjskom, etericnom polju duha. Duh je potencijal razumevanja ili visina kojoj sirina misljenja neprestano tezi. Osecanje, misao i razumevanje je sustinsko jedno. Ili, ista svest u vecnom ciklusu transformacije i samoobnavljanja, sto je simbolicno predstavljeno i kroz krst. U njemu i gornji i donji krak, kao i krakovi koji se sire postaju jedno u sredistu.

Da bi misao ljudi bila u stanju da postigne potrebnu jasnocu, razumevanje ili funkcionalnost, ona se mora izdignuti do visine duha. U protivnom ostaje zarobljena, ili unutrasnjom tamom, ili svetlom vlastitog ega ili spoljasnjim bleskom. Na taj nacin covek ne moze spoznavati i razvijati svoje istinsko ja ili istinsko sopstvo.

Interakcija i transformacija misli i osećanja stvara neprestanu promenu ili aktivnost. Ali, se time takodje formira i “tacka” njihovog sretanja koja nije ni misao ni osećanje, mada u sebi sadrži jasnoću misli, kao i dubinu osećanja. To je stanje svesne celovitosti ili jedinstva. Ono se manifestuje kao duhovni mir i neutralnost koja obuhvata ili spaja polarnost misli i osećanja, cime se dobija sustinski uvid ili razumevanje. Dok se ne ostvari takva duhovna ravnoteza nije moguce osmisliti pojavni besmisao, nered ili nemir koji se kreira konstantnim svesnim sažimanjem i ekspanzijom osećanja i misli.

Jasan uvid se nikada ne može ostvariti u polarnosti svetla i tame već u njihovom jedinstvu. Jedino se takvim jedinstvom postiže pravilno osvetljenje koje nam omogućava suštinski uvid. Preterana svetlost ima zaslepljujući efekt te sprečava uvid, isto kao i tama. Zbog toga je neophodno da inteligencija ljudi dopire do njihovog istinskog sopstva da bi bila u stanju da koristi svoj puni potencijal i ostvari suštinsko razumevanje.

To se postize kroz nad-ego. Nad-ego je moment svesne celovitosti u necijoj inteligenciji kroz koji ona dobija-uvid u svoje istinsko sopstvo preko kojeg dostize visi stepen samosvesti ili razumevanja. S razlogom kazem moment jer, se takvo svesno stanje ne moze ostvariti jednom za svagda, vec ga je neophodno stalno inicirati i dostizati dokle god smo u ovoj dimenziji. U tome se i sastoji proces duhovnog razvoja. Sto god neko ima vise takvih momenata, on postaje svesniji, funkcionalniji i plemenitiji, jer razvija vlastitu autenticnost ili originalnost.

Nad-ego se ne zadrzava mnogo na telesnim potrebama, posto je usmeren na večnost i lepotu izvan tela i materije ili na skriveni smisao sustine, a ne pojave. Njemu pojave sluze da stigne do sustine. Kroz samosvest nad-ega čovek svoje pojavno, individualno bitisanje izdize u visu duhovnu sferu i time postaje svestan zajednistva ili sustinskog jedinstva svega sto postoji. To mu omogucava da prevazilazi ograničenost fizičkom egzistencijom i okolnostima u kojima se nalazi.

Podsvesno je u uskoj vezi s materijalnim oblikom ili telom, te predstavlja mehanizam samoodbrane, kao i najnizu Telesnu svest koja je u potpunosti lisena moralnosti. Moralnost je osnova svesne kompleksnosti. Svesni nivo dostize visi kvalitet ili visi stepen razumevanja tek uvidom u dobro i zlo, tj. sposobnoscu da razlikuje konstruktivnost od destruktivnosti.

Telesna svest ima karakteristike izuzetno individualne i otudjenje svesti koja je isključivo ograničena na zadovoljenje sebičnih, telesnih potreba, a takođe i na odrzanje i očuvanje svoje izdvojene egzistencije. Zbog toga ona predstavlja slepi, divlji ili zivotinjski instinkt samoodrzanja koji svoju vlastitu egzistenciju stavlja iznad svih ostalih.

Međutim, iako takva svest predstavlja instinkt samoodržanja, ona u isto vreme predstavlja i potencijalnu destruktivnost za samu sebe. Osnova te destruktivnosti nalazi se u njenom veoma ograničenom ili uslovljenom i nužnom razvoju. Takav razvoj neminovno rezultira potpunim gubitkom izbora, samim tim i konačnošću ili destruktivnošću. Osnovni uslov kreativnosti ili kontinuiteta nalazi se u mogućnosti izbora. Bez izbora nema ni kreativnosti ni kontinuiteta. Odsustvo izbora nužno uslovljava konačnost ili destrukciju.

Kada se svesni nivo nekog coveka identifikuje s najnizim podsvesnim nivoom ili destruktivnim nagonom i osećanjima u njegovoj licnosti dominira pod-ego koji stvara ograničenu samosvest ili ograniceno razumevanje. Takav covek nije u stanju da nađe smisao i vrednost u ničem drugom sem u svojoj otuđenoj i sebičnoj egzistenciji. On sve dozivljava kao potencijalnu pretnju. Zato ima antagonisticki odnos prema svemu izvan sebe. To je uglavnom samosvest ljudi koji nalaze zadovoljstvo u mučenju, okrutnosti, svireposti ili destruktivnom ponasanju. Samosvest pod-ega gubi sposobnost objektivnog razumevanja, pa postaje krajnje disfunkcionalna i vodi ka dusevnim poremecajima.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s