Postojanje i nepostojanje

                                    11

 

Nakon smrti nastaje razgradnja ili nestanak telesnog oblika iz fizicke dimenzije. Takav nestanak se obično odredjuje kao nepostojanje. Medjutim, koliko mi razumemo smrt ili promenu koja njome nastaje? Koliko nas ograničenost oblikom ili telom u fizičkoj dimenziji sprečava da imamo adekvatan uvid u suštinsku promenu koja nastaje procesom smrti?

Da li svest (suština života) zaista nestaje? Ili svest (duša/duh) ostvaruje svoju daljnju bezobličnu (zato nama neuočljivu) transformaciju? Da li su sve religije zaista u zabludi kada zastupaju mišljenje o večnoj svesnoj transformaciji ili duhovnoj neuništivosti? Koliko je naučna pretpostavka o nemogućnosti egzistencije svesti bez tela tačna ili potvrdjena? Koliko je ispravno takvu pretpostvaku bezrezervno prihvatiti, iako ima dosta kontradiktornosti? Odnosno, koliko je ispravno olako odbaciti duhovno shvatanje kojim se te kontradiktornosti eliminisu?

Tako na primer, pretpostavka da razgradnja tela unistava svest ili zivot (samim tim i postojanje) vodi u zakljucak da postoji nepostojanje kao suprotna dimenzija ovoj fizickoj dimenziji. Medjutim, sta je nepostojanje? Da li ga mi uopšte možemo razumeti ili odrediti? Mi u potpunosti ne razumemo ni fizičko postojanje u kojem se nalazimo, pa kako onda sa sigurnošću možemo da odredimo nepostojanje u kojem se ne nalazimo?

Ideje postojanja i nepostojanja, koje mi za sada imamo, nalaze se u potpunoj kontradiktornosti pošto se između njih ne može uočiti bilo kakva veza. Ne samo što se iz praznine, neaktivnosti, nesvesnosti, potpune tame (ili ko zna kako mi već ne zamišljamo to nepostojanje) ne može nastati postojanje, već se protivecnost nalazi u samoj izjavi nepostojanja.

Naime, mi sve što postoji definišemo kao postojanje. Ukoliko kažemo da nepostojanje postoji, to onda znači da je i ono postojanje, samim tim što postoji. Isto tako, ukoliko se kaže da nepostojanje ne postoji, opet se sve svodi na postojanje. Iz toga proizilazi da postoji samo postojanje ili stalna promena i aktivnost koja se postiže interakcijom odgovarajućih, komplementarnih razlika ili suprotnosti.

Samim tim postojanje u sebe mora uključiti sve svoje promene ili razlike i suprotnosti, pa se time opet isključuje postojanje nepostojanja. Budući da je postojanje stalna aktivnost ili promena Večno Nepostojanje ili Apsolutno Nepostojanje je nemoguće u postojanju, pošto i ono neminovno mora podleci promeni ili razlici u postojanju cime prestaje biti  nepostojanje. To opet znači da nepostojanje ne postoji, odnosno da postoji samo postojanje.

Međutim, smrt živih bića svedoči da ipak neka razlika ili suprotnost fizičkom postojanju postoji. Koja je onda ta razlika?

Da podjemo najpre od ideje nepostojanja koju trenutno imamo. Ona obiluje nedoslednostima. Kao prvo, formirali smo je samo na osnovu nepotpunog poznavanja fizicke dimenzije a, ne neposredno. Po samim njenim karakteristikama onemogucena je veza ili interakcija s fizickom dimenzijom. Time se vec ukazuje na njenu neadekvatnost. Osnovna karakteristika postojanja ili neprestane promene i razvoja zasnovana je upravo na vezi ili interakciji suprotnosti. Sto znaci, da ideja nepostojanja nije u saglasnosti s opstom idejom postojanja. Negde ipak, postoji greska.

Greška se nalazi u tome što smo mi postojanje svesti neizostavno vezali i poistovetili s oblikom, te na taj način fizičko postojanje proglasili kao opštu ideju postojanja. Medjutim, opšta ideja postojanja u sebe mora da uključi obe suprotnosti, tako da se ovo, fizicko postojanje nalazi u stalnoj interakciji sa svojom suprotnoscu.

Kao što smo videli ideja nepostojanja ne ispunjava taj uslov. Kontradiktornost nestaje tek onda kada se nepostojanje, ništavilo ili pojavna praznina zameni nefizičkim postojanjem ili svešću koja ima karakteristike apsolutne bezoblicnosti. Mi se nalazimo u dimenziji oblika. Zato je nasa procena postojanja zasnovana na obliku. On nam omogucava da otkrivamo fizicke zakonitosti univerzuma. Ali takva procena ima svoja ogranicenja, jer sve ono sto nema oblik odredjuje se kao praznina ili nista.

Medjutim, sta je praznina ili nista? Koliko mi zaista razumemo pojavnu prazninu ili nista? Nesto ne nastaje iz niceg vec, iz neceg. Tako na primer, prema sadasnjoj teoriji u fizici, prostor sacinjavaju talasi u kojima 1 kubni centimetar praznog prostora ima vise energije nego sva materija u poznatom univerzumu. Zato se s pravom moze reci da pojavna praznina nije ništa drugo nego suštinska punoća koja u sebi sadrzi sve buduće individualne ili pojavne oblike. Shodno tome, ostaje samo svest ili bezoblicno, nefizičko postojanje kao jedina moguća ili validna razlika fizičkom postojanju s kojim se ono nalazi u iterakciji.

Nastanak i nestanak nebeskih tela, kao i rađanje i smrt je očigledan primer takve interakcije ili transformacije nefizičke (suštinske) i fizičke (pojavne) dimenzije postojanja. Zbog toga smrt i rađanje predstavljaju dve neophodne razlike jednog istog, tj. aktivnosti ili razvoja postojanja ili svesti.

Idejom o postojanju nepostojanja početak ili nastanak fizičke egzistencije se dovodi do apsurda. Međutim, ukoliko odredimo nepostojanje kao nefizičko postojanje, ne samo što nestaje apsurd, nego se ispunjavaju sve zakonitosti opšte ideje postojanja.

U fizičkoj egzistenciji svaka pojava ima svoj uzrok nastanka ili svoj početak. Sve te pojave je moguće objasniti kroz fizičke zakonitosti, osim početnog uzroka tih pojava.

Tako na primer, svako dete mora da ima roditelje da bi nastalo. Ta zakonitost ostavlja zagonetku ili misteriju nastanka prvih roditelja. Kako su oni nastali? Po fizičkim zakonitostima znamo da su morali biti rođeni ali, pošto smo ih uzeli za početni uzrok ili prve roditelje, ta mogućnost se isključuje.

Međutim, time se takođe isključuju i fizičke, mehanicke zakonitosti. Odnosno, ukazuje se na njihovu ograničenost, a ne univerzalnost ili ukazuje se na nužnost postojanja skrivenog, sustinskog smisla u postojanju. A, time i nefizičkih, duhovnih zakonitosti svesti kao početnog ili suštinskog uzroka nastanka fizicke dimenzije univerzuma.


Komentari:

Damir reče: decembar 27, 2011 u 9:34 pm

“I ja sam razmisljao o ovome,tesko je svakom da shvati postojanost i sva pitanja oko toga ko shvati ovo pitanje svaki dan zivi sa pitanjem cemu sve ovo,cemu svest,osecaji,postojanost svaki dan trazis odgovor zbog cega je sve ovako kako jeste.”

sofija6 reče: decembar 28, 2011 u 5:12 am

Takva pitanja takodje karakterisu pocetak duhovnog budjenja, jer su siguran znak da se njima prevazilazi ogranicenost fizickim zakonitostima ili da se prodire u dublje, duhovne zakonitosti postojanja.

Mada takav proces cesto u sebe ukljucuje mnostvo neodgovorenih pitanja, nerazumevanje, sumnju ili izvestan nemir i nesklad, on ipak predstavlja znacajan progres ili pocetak kompleksnijeg svesnog razvoja, koji ce eventualno odvesti do viseg stepena spoznaje, a time i viseg stepena mira, slobode ili autenticnosti, bez kojih nema smisaonog dozivljaja egzistencije.

Ogranicenost fizickim zakonitostima se karakterise iluzornom jasnocom koja je zasnovana na povrsnom razumevanju postojanja, samim tim i povrsnim mirom koji nikada nije potpun ili postojan, jer se ne temelji na sustinskim, vec na pojavnim zakonitostima.

Zato se sve prosudjuje kroz ogranicenu prizmu ega u kojoj postoji pocetak i kraj u vidu radjanja i smrti, i pored njihove ocigledne kompleksnosti ili kontradiktornosti koje se nastoje ili uprostiti ili u potpunosti ignorisati. To za posledicu ima otudjenje od vlastitog viseg Sopstva sto rezultira preteranim egoizmom koji uzrokuje nesklad, nefunkcionalnost, kao i osecaj frustracije i besmisla.

Mi smo “deo” vise kompleksnije celine ili smisla koji daleko nadmasuje kapacitet ego razumevanja. I sve dotle dok nastojimo poricati ili zanemariti takvu cinjenicu necemo biti u stanju da se oslobodimo potrebe kontrole kao i arogantnosti koje nas sprecavaju da se “otvorimo” ka visoj svesnoj dimenziji koja bi nam dala potrebnu mudrost ili razumevanje da prevazidjemo teskoce i konflikte s kojima se suocavamo.

Sustina postojanja je svest. Zato su misli i osecanja takodje sustina konflikata ili teskoca, ali isto tako i sustina mira i srece. Komplementarna suprotnost razlicitih osecanja i misli je uslov svesnog razvoja. Bez nizeg ne bi bili u stanju da znamo vise ili da osetimo potrebu da se uzdignemo ka visem, boljem ili progresivnijem.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s