Smisao i besmisao

                                          10

Nastanak univerzuma još uvek predstavlja misteriju za nauku. To je i razumljivo pošto se naučni metod zasniva na analizi materije i energije ili mehaničkog funkcionisanja njegovih pojavnih oblika, dok suštinski, svesni entitet ostaje nedostupan takvoj analizi. Zato teorija “Big Bang” samo opisuje mogući nastanak univerzuma, ali ne otkriva niti objašnjava suštinu njegovog nastanka.

Neposredna posledica naučne ograničenosti pojavom i oblikom je teorija haosa i slučaja. Medjutim, novijim otkrićima i boljim upoznavanjem funkcionisanja univerzuma sve više se uvidja neophodnost postojanja skrivenog smisla iza pojavnih, mehanickih zakonitosti. Osnovna karakteristika smisla je sposobnost kreativnog kontinuiteta. Besmisao se odlikuje nemogućnošću kreacije ili smisaonim razvojem i kontinuitetom.

Mi se nalazimo u postojanju koje ima smisao i kontinuitet, što znači da njegova osnova ili njegov početak može da bude samo u smislu ili svesti, a nikako ne u besmislenoj slučajnosti. Iz besmisla ili nesvesnosti bilo bi nemoguće proizvesti smisao, odnosno svest i kontinuitet zbog samog karaktera besmisla ili nesvesnosti. Što znači da je najpre morala postojati svest ili smisao da bi ovo i ovakvo postojanje uopšte bilo moguće.

U ranijem izlaganju smo konstantovali dualnost ili neophodnost postojanja razlika ili suprotnosti za promenu i aktivnost. Zbog toga, ukoliko postoji svest, smisao ili red, nužno mora da postoji i nesvesnost, besmisao ili haos kao njegova razlika (suprotnost) s kojom će se smisao naći u interakciji, te na taj način stvarati promenu i razliku, kako u samom sebi, tako i u besmislu.

Jedino tako je moguće ispuniti osnovni uslov postojanja. Tako da bi besmisao bio samo trenutna i prolazna, ali nužna i neophodna faza razvijanja smisla.  Fizički, pasivni oblik i pojava je neophodan uslov za razvoj ili promenu bezoblične (nefizičke) svesne aktivnosti. Njihovom interakcijom se odvijaju promene i u jednom i u drugom, te se na taj način postiže smisaoni i potrebni razvoj i jednog i drugog, a takođe i stvaraju novi oblici postojanja s njihovim specifičnim zakonitostima.

Dobar primer takve interakcije u kojoj se najbolje uočavaju zakonitosti fizičkog i nefizičkog možemo naći u transformaciji gusenice u leptira. Kada gusenica izvrši svoju funkciju i postigne uslove za promenu ( ti uslovi se postignu kada svaka razlika unutar nje postigne svoju nužnu promenu kroz međusobnu interakciju) ona se pretvara u čauru koja dalje egzistira po svojim zakonitostima dok ne ispuni uslove za daljnju promenu, odnosno dok se unutar nje ne razvije leptir koji predstavlja sintezu smisaone aktivnosti.

Na taj način čaura je ispunila svoju potrebnu funkciju ili interakciju sa smisaonom aktivnošću tako da dolazi do njihovog razdvajanja. Leptir dalje nastavlja egzistenciju prema svojim zakonitostima, dok je čaura ostavljenja promenama u okviru materijalnih zakonitosti koje se manifestuju kao razgradnja oblika.

Iako je smisaona aktivnost ili svest unutar različitih matrijalnih oblika (gusenica, čaura, leptir) menjala svoju aktivnost usled promene tih oblika ona nikada nije nestajala, već je samo doživljavala transformaciju. Dok je kod materije završetkom interakcije uvek nastajalo razlaganje i razgradnja oblika, dotle je kod svesti uvek nastajala smisaona sinteza. Ona se uvek manifestovala kao različita aktivnost ili promena koja je imala kontinuitet i uvek predstavljala nešto.

Nemački filozof Imanuel Kant u knjizi „Kritika čistog uma“ piše: „Ako bi mogli videti sami sebe i ostale stvari onakve kakve stvarno jesu, mi bi videli sebe u svetu duhovne prirode, zajedništvo koje niti nastaje našim rođenjem niti nestaje smrću nasih tela.“

Osnovna karakteristika svesti upravo i jeste njena stalna promena ili aktivnost, bez nje ona ne može biti svest ili postojanje. Samo ono sto se neprestano menja ili razvija cini zivot i smisao. Ta zakonitost se takođe može posmatrati u egzistenciji ljudi. Tako na primer, jedna te ista osoba prolazi kroz različite faze razvoja oblika i egzistencijalnog smisla gde je jedna te ista osoba i beba i dete i mlada i sredovečna i stara osoba. Iako su to sve razlike i telesno, tj. po formi i obliku (pojavi), a takođe i svesno (suštinski) one uvek predstavljaju jedno isto (istu osobu u razvoju).

U postojanju ništa ne nestaje, već samo doživljava promenu. Međutim, većina ljudi identifikujući se samo sa svojim pojavnim oblikom ili telom, smatra da njegovom razgradnjom nestaje i njihova svest ili njihova suština. Takvi ljudi doživljavaju sebe kao nešto između dva ništa. Odnosno, oni smatraju da su bili ništa pre nego što su se rodili i da će smrću opet postati večno ništa.

Ako bi ništa poistovetili s besmislom, a nešto sa smislom, tada bi se mogla postaviti i sledeća pitanja: Zbog čega i od kuda nešto ili smisao, između dva ništa ili besmisla? Kako objasniti činjenicu da se iz ništa ili besmisla (koje se karakteriše nemogucnošću kreacije) kreira smisao, a potom opet iz smisla koji uvek kreira još viši smisao kreira večni besmisao?

Posmatrajući čoveka, tj. njegovu suštinu ili svest kao konstantno nešto, samo u različitim fazama razvoja ili promenama, dobija se smisao koji u sebe uključuje i svoju razliku, odnosno nesvesnu pojavu ili telesni oblik. I ne samo čovek, već i sve oko njega ili celokupno postojanje možemo shvatiti kao smisao ili svest koja osmišljava i osvešćuje sama sebe, pa zbog toga uvek stvara viši smisao ili svesniju svest i to uvek u interakciji sa svojom razlikom, odnosno nesvesnošću koja se manifestuje kao besmisao.

Besmisao, besvesnost i individualnost kao osnova bilo čega je nemoguća. Besmisao, besvesnost i individualnost mogu da postoje samo u okviru svesti, smisla i zajedništva ili da nastanu iz svesti, smisla i zajedništva, kao njihova razlika. Zato i Chaucer pise: „And any but fool knows in his soul that every part derives from this great whole for nature cannot be supposed to start from some particular portion or mere part but from a whole and undisturbed perfection descending thence to what is in subjection to change, and will corrupt.“

Jedino se iz svesti, tj. smisla i zajedništva može stvoriti promena ili razlika u vidu individualnosti, besmisla i besvesnosti s kontinuitetom pošto je kreirana od smisla kao njegova potrebna suprotnost s kojom se smisao nalazi u stalnoj interakciji.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s