Zivot u fizickoj dimenziji

                                            8

Fenomen zivih i nezivih bica na nasoj planeti nije slucajan vec, reflektuje kompleksnije zakonitosti postojanja. Mada neživa bića imaju različite oblike i pojave, kao i različite materijalne sastave, svi imaju istu pasivnost ili bezživotnost.

Za živa bića, s druge strane, je karakteristicna stalna aktivnost koja se uocava kroz njihov nastanak, razvoj i nestanak iz fizičke dimenzije. Unutar živih bića, takođe, postoje razlike u materijalnom sastavu i obliku, ali isto tako i u svesnoj aktivnosti u njihovim telima.

Tako na primer, iako biljke imaju sposobnost promene ili razvoja, one nemaju inteligenciju kao ljudi i životinje. Njihova svest nema inteligentnu interakciju s okolinom, već se bazira samo na ograničenom instinktu samoodržanja. Za biljke je takođe karakteristična nepokretljivost, dok je za ljude i životinje karakteristična pokretljivost.

Ovo je najuopštenija podela živih bića, pošto unutar biljaka i životinja postoji čitavo bogatstvo različitih vrsta i ponašanja, kao i prelaznih oblika iz jedne u drugu vrstu. Zbog toga, takođe, postoje i izuzeci u pogledu pokretljivosti i ponašanja. Međutim, oni su zanemarljivi a, takođe i irelevantni za samo izlaganje. Ovim se samo nastojala skrenuti paznja na sledeca pitanja:

Zašto su jedna bića živa i aktivna, a druga neživa i pasivna kada su i jedna i druga materijalna?

Ako materija ima svojstvo smisaone aktivnosti i razvoja, zašto ga nemaju svi materijalni oblici?

Zašto samo oni materijalni oblici koji imaju aktivnu svest poseduju to svojstvo?

Mislim da odgovori jasno ukazuje na to da je suština života, smisaone aktivnosti ili razvoja svest, a ne materija. Da je svest, pored materije i energije, treci entitet koji se mora ukljuciti u analizu ili razmatranje ukoliko se nastoji prodreti dublje u misteriju postojanja.

Takvo stanoviste nije novo. Ono je vec vekovima zastupljeno u duhovnosti kao i mnogim filozofskim ucenjima. Njime se ukazuje na to da je vidljivost materijalno energetskih oblika samo pojava postojanja koja proizilazi iz nevidljive duhovne dimenzija smisla ili svesti. Da se zbog toga fizicko ili pojavno ne moze shvatiti bez sustinskog duhovnog.

Dok se nauka koncentrise na oblik i pojavu, odnosno materiju i energiju, dotle filozofija i duhovnost razmatraju apstraktnu i intuitivnu sferu svesti. Iz tog razloga oba stanovista su korisna i potrebna. Njima se omogucava izvesna sveobuhvatnost ili izbegava zamka jednostranosti. Ostrim antagonizmom materijalizma i idealizma ili njihovim medjusobnim odbacivanjem, podcenjivanjem i omalovazavanjem se nece mnogo postici. Mnogo vise ce se postici otvorenoscu u kojoj se mogu medjusobno dopuniti i inspirisati.

Francuski filozof, matematičar i fizičar Rene Dekart je još u 17 veku uočio mehanički (nesvesni) karakter funkcionisanja energetske aktivnosti koja uzrokuje promenu materijalnog oblika, dok je Njutn mehanički model funkcionisanja univerzuma postavio kao temelj nauci. Medjutim, kvantnom fizikom je uočeno da uzročno posledične ili mehaničke zakonitosti funkcionisanja pojavnih oblika materije i energije nisu jedine, već da takodje postoje drugačije, suptilne zakonitosti koje ostaju izvan domena istaživanja i razumevanja.

To je veoma značajno otkriće pošto se njime potvrdjuje postojanje bezoblične ili nefizičke (svesne) dimenzije koja egzistira uporedo s materijom i energijom ili pojavnom, fizičkom dimenzijom, a koju mnoge religije definišu kao suštinsku duhovnu dimenziju.

Tako na primer, u Gnosticizmu je fizička dimenzija postojanja shvaćena kao simulacrum višeg nivoa svesti ili stvarnosti. Simulacrum je latinska reč koja označava sličnost. Ta reč se prvi put pojavila u Engleskom jeziku u 16 veku da bi se njome predstavila imitacija nekog originala. Krajem 19 veka simulacrum dobija značenje inferiornosti ili kopije bez sadržaja ili kvaliteta originala.

Materija i energija se shvataju kao projekcije žive, svesne suštine. Naime, svest kao bezoblični, suštinski entitet, razlicitim fazama samorazvoja, stvara vlastitu suprotnost u vidu pojavne egzistencije ili pojavnih, nesvesnih entiteta postojanja, tj., materiju i energiju.

Materijalni oblici koji nemaju interakciju sa suštinom koja ih projektuje manifestuju se kao neorganska materija, dok oblici koji imaju interakciju sa suštinom koja ih projektuje manifestuju se kao živa bića.

Neživa bića predstavljaju samo materijalni ili fizički kvalitet. Zbog toga je za njih karakteristična pojava i oblik, ali bezživotnost i pasivnost. Živa bića predstavljaju interakciju fizičkog i nefizičkog ili svesnog.

Takva interakcija zadržava karakteristike oba kvaliteta (suprotnosti), ali u isto vreme stvara i novi oblik postojanja koji se manifestuje kao smisaona aktivnost ili život pojavnih, materijalnih oblika ili tela. Ošo takvu interakciju opisuje na sledeći način:

„Telo se sastoji od tame, dok se duša sastoji od svetla i tamo gde se ta tama i ta svetlost sretnu, to je teritorija razuma. Samim tim razum u sebi poseduje malo tame i malo svetlosti; zato je razum uvek napregnut i razapet između ta dva različita pravca.“

Po Platonu materijalni svet je nesavrsena kopija savrsenog sveta ideja. Svet ideja je sfera svesti koja po njemu predstavlja neunistivu sustinu postojanja za razliku od promenljivosti, nesavrsenosti i prolaznosti materijalnog sveta.

Nije li bezoblična karakteristika svesti razlog zašto ona nije uocena od starne nauke? Nauka može da analizira samo ono što ima oblik ili pojavu, odnosno što se kreće u okviru fizičkih zakonitosti. S obzirom da svest kao bezoblični entitet izlazi izvan okvira fizičkih zakonitosti nauka nije u mogućnosti da ima neposredan pristup svesti, već je posredno analizira kroz različite telesne ili materijalne oblike živih bića. Rezultati dobijeni takvom analizom nikada nisu u potpunosti adekvatni i kompetentni.

Naučna ograničenost oblikom i pojavom uslovljava da se sve nastoji objasniti materijom i energijom ili samo kroz mehaničke, fizičke zakonitosti. Zbog toga se nastanak svesti objašnjava kompleksnošću materije, pa se time indirektno materiji pripisuje sposobnost stvaranja svesti.

Međutim, koliko se takvo shvatanje može prihvatiti kao ispravno? Mi suviše malo znamo o svesti da je možemo povezati samo uz materiju ili telo; te time katergorički poricati nesposobnost njene egzistencije nezavisno od tela ili materije. Teorija da se svest dobija kompleksnošću materije ne daje suštinski već, opisni ili površni odgovor pošto suština tog procesa još uvek nije jasna. Zato takva teorija sadrži u sebi mongo nejasnoća i neodgovorenih pitanja kao na primer:

U čemu se ogleda i kako nastaje ta kompleksnost gde materija dobija sposobnost razmišljanja?

Šta je to što usmerava potrebnu interakciju ili konekciju različitih materijalnih elemenata?

Kako to da su se baš potrebni materijalni elementi za razmišljanje kreirali sami od sebe?

Slučajno?

Kako je moguća slučajnost u strogo određenim i izuzetno preciznim i kompleksnim jedinjenjima?

Šta stvara materiju, tj. kako je ona nastala?

Svest ili život u fizičkoj egzistenciji se manifestuje kao smisao, dok se materijalna besvesnost manifestuje kao besmisao. Ako su materija i energija kao besvesni oblici neuništivi, tj. imaju svoj kontinuitet, kako to da svest, kao smisaona, kreativna aktivnost prestaje da ima kontinuitet ili da nestaje?

Šta uopšte materiji i energiji, kao besvesnim oblicima, omogućava taj kontinuitet?

Ne postiže li se smisaona aktivnost tela ili materije upravo interakcijom sa svešću?

Smrt živih bića ukazuje na to. Kada čovek umre, njegovo telo je i dalje u fizičkoj dimenziji, ali njegova svest, odnosno ta specificna smisaona aktivnost ili suština te osobe više nije. Iako su (slučaj prirodne smrti) svi organi i dalje prisutni i neoštećeni, oni bez svesti jednostavno prestaju da funkcionišu.

Dok je svest prisutna u telima živih bića, sve razlike ili individualnosti u njemu se usklađuju i predstavljaju jednu funkcionalnu celinu koja se manifestuje kao organizacija i red. Bez svesti u telu nastaje razlaganje ili težnja ka neredu. Ne potvrdjuje li se time činjenica da svest predstavlja red (smisao)? Kao i to da svest vrši interakcija s telom (materijom), a ne da telo ima sposobnost da stvara svest?

Suština života se ne nalazi u obliku ili kompleksnosti materije, već u svesti ili smisaonoj aktivnosti unutar tela koja stvara kompleksnost. Kroz analizu materije uvek se dobija pojavni oblik postojanja, a ne njegova suština. Dekart je kroz metod sumnje takodje stigao do zaključka da je svest suština postojanja. Otuda njegova čuvena rečenica:

“Cogito ergo sum.” ili “Mislim, dakle jesam.”

Ne samo što je tom rečenicom Dekart svoj vlastiti život ili postojanje odredio kroz svest, već je samu svest okarakterisao kao suštinu svog postojanja.

Dobar primer iluzije nastanka smisaone aktivnosti iz kompleksnosti tela najbolje se uocava preko kompjutera, radija i televizije. Svaki od njih mora da ima svoje specifično telo ili oblik i sastav da bi mogao da obavlja namenjenu funkciju.

Njihov oblik, sastav, ili narocita povezanost različitih elemenata u okviru toga sastava, omogućava električnoj energiji, ili raznim signalima i impulsima, proticanje i usmeravanje u potrebnom pravcu što uvek rezultira kao smisaona aktivnost.

Međutim, mi znamo da niti njihova tela, niti impulsi u njima nemaju sposobnost mišljenja, niti svesno stvaraju smisao, već ljudi ili viša aktivna svest koja im je kreirala takav oblik da bi omogućila svojoj svesti da funkcionioše kroz njih i na taj način im daje smisao koji će poslužiti svrsi samih ljudi.

Suštinski proces razmišljanja jos uvek nije shavaćen, ni objašnjen. Pojavno objašnjenje mišljenja glasi da mozak, kao materija, razmišlja materijom, tj. dolivom krvi, kao i raznim hemikalijama i električnim impulsima. Na taj način postoje i tri objašnjenja ili mogućnosti.

Ili, te hemikalije i impulsi razmišljaju same od sebe, te bi onda čovek bio misleća hemikalija ili misleći električni impuls?

Ili, se u dodiru mozga i hemikalija, kao i električnih impulsa (od kojih ni jedan nema sposobnost razmišljanja) dešava čarolija, pa mozak počinje da razmišlja?

Ili, se upravo preko tih impulsa i hemikalija omogucava svesti (nama jos uvek neshvacenom i neistrazenom entitetu) delovanje na mozak?

Deril Rini (“ Smrt vecnosti“) piše sledeće: „Noseći se intuicijom nešto dalje, interesantno je pomenuti da se retki momenti oslobađanja svesti od ega opisuju kao momenti osvetljenja ili prodora svetlosti. Vitman opisuje ta viđenja kao ‘osvetlenje svetlog’ i metafora svesti kao svetlosnog agenta je široko rasprostranjena u svim mističnim spisima. Pitam se, u momentima nesputane mentalne slobode, da li sama svetlost, jedna istinski bezvremenska realnost, priznata od strane fizičara kao takva, nije u nekom jos neotkrivenom načinu nosilac svesti?“

Izvanredna dostignuća u polju tehnologije uzrokovala su nastanak novih naučnih disciplina. Jedna od takvih disciplina je i biopsihijatrija. Inovacijom raznih instumenata omogućen je pristup u sam mozak ili posmatranje mozga u procesu mišljenja preko električne aktivnosti i doliva krvi. Na taj način biopsihijatrija je došla do veoma interesantnih podataka.

Dr Martin Tejčer sa Harvardske medicinske škole u članku „Neurobiologija i zlostavljanje dece“ došao je do otkrića da su deca koja su bila zlostavljanja u najranijem periodu života za posledicu imala karakteristicno oblikovanje i formiranje mozga koje se razlikovalo od dece koja nisu bila zlostavljana. Takvo različito formiranje mozga, u kasnijem periodu njihovog života, uslovilo je i njihovo drugačije ponašanje ili svesnost.

Takvim podatkom se neosporno potvrđuje interakcija izmedju mozga (materije) i svesti. Zlostavljanje dece je prouzrokovalo snazan intenzitet osecanja koji se transformisao u disraptivnu aktivnost misljenja i time izoblicio njihov mozak. Primera interakcije između svesti i tela ima veoma mongo. Jedan od primera su i psihosomatske bolesti. Isto tako i sugestija nije ništa drugo, već neposredan primer međusobnog uticaja svesne aktivnosti ili intenziteta osećanja u ljudima na njihove telesne funkcije.

Deril Rini, u istoj knjizi, zakljucuje sledeće: „Kvantna fizika je pokazala, na zadovoljstvo mnogih fizičara, da je realnost koju posmatramo čudno promenjena samim činom posmatranja. Svest ne izgleda samo kao posmatrač već kao učesnik u radnjama sveta; svest i materija, subjekt i objekt nisu odvojeni, nekako suptilno, oni vrše interakciju.“

Dr J. B. Rajn, istraživač psihičkih sposobnosti, takođe kaže: „Zapanjujuće deluje na moju maštu da zamisli sve implikacije pokazanog, da svest nekim nepoznatim načinom, ili sama od sebe, poseduje mogućnost da direktno afektuje materiajalne operacije u svetu oko sebe.”

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s