Subjektivna i objektivna svest

                                             5

Nuznost postojanja razlika i suprotnosti za aktivnost svesti možemo razmotriti kroz subjektivno-objektivan odnos. Svaki čovek je, preko svojih misli i osecanja, svestan vlastitog tela ili svoga subjektivnog postojanja u mnoštvu drugih i drugačijih tela i svesti izvan sebe. Zato svaki covek sve izvan sebe dozivlajava kao svoju razliku s kojom se nalazi u stalnoj interakciji.

Međutim, iako se čovek, ili njegova subjektivnost, nalazi u interakciji s objektivnom razlikom, on u isto vreme pripada objektivnosti ili čini sastavni deo nje. Objektivnost nije ništa drugo nego mnoštvo subjektivnih svesti, kako aktivnih, tako i pasivnih ili mnoštvo i živih i neživih bića. Tako da svaka subjektivna svest predstavlja samo različitu individualnost ili deo u sklopu objektivne celine.

Posto svaki covek sve izvan sebe dozivljava ili spoznaje samo kroz sebe, takva spoznaja ima subjektivan karakter. Time se nameće pitanje objektivnosti ili realnosti ljudi. Da li su ljudi u stanju da spoznaju nešto izvan sebe onakvim kakvo ono jeste a, ne samo onakvim kakvim ga oni zamisljaju? Odnosno, da li njihovo misljenje moze biti objektivno?

Da bi bili u stanju da odgovorimo na to pitanje neophodno je najpre razmotriti sam pojam realnosti. Šta je realnost? Realnost ljudi je percepcija koja nastaje u njihovoj svesti. Prema tome, neophodno je krenuti od same svesti ljudi ili načina na koji oni formiraju njihovu spoznaju. Dva osnovna elementa spoznaje su naravno, subjektivnost i objektivnost.

Iako svaki čovek isključivo misli svoje (subjektivne) misli, te misli uvek moraju sadržavati nešto objektivno ili nešto izvan njega kao na primer, drugi ljudi, drvo, potok itd. Zbog toga spoznaja uvek predstavlja interakciju subjektivnog i objektivnog. To znaci, da misljenje ljudi ipak, sadrzi objektivne elemente. Od zastupljenosti objektivnih elemenata, ili proporcije sa subjektivnim, zavisice i kvalitet njihovog misljenja ili stepen postignute realnosti.

Da bi čovek bio svestan samog sebe, ili bilo čega u sebi, neophodno je da postoji nešto drugačije ili različito izvan njega. Jedino interakcijom s nečim različitim izvan sebe omogućava se aktivnost njegove svesti ili formiranje misljenja kojim on stvara  percepciju realnosti. To tvrđenje se može razmotriti na pokušaju izdvajanja subjektivne svesti od objektivne svesti.

Tako na primer, ako zamislimo jednog apsolutno samog čoveka, bez ikog ili ičeg izvan njega, tj. samo subjektivnu svest (to je cak tesko i zamisliti) da li će subjektivna svest moći postojati bez nečeg drugačijeg izvan nje da je stimuliše ili aktivira? Da li će čovek imati percepciju? Odnosno, da li će biti svestan bilo čega u sebi bez nadražaja ili razlike izvan sebe? Ako nikada nista nije bilo izvan njega, kako ce moci imati bilo koje iskustvo ili spoznaju?

S obzirom da je misljenje ,koje stvara percepciju, svesna aktivnost, ono moze nastati samo kroz interakciju razlika. Zato je neophodna subjektivno-objektivna suprotnost. Subjektivna svest ili shvatanje jednog čoveka u interakciji s objektivnom svešću ili njegovom okolinom se menja i razvija, ali ta promena takođe uslovljava i promenu objektivne svesti ili njegove okoline, pošto je on deo nje i sa svojim aktivnostima deluje na njenu promenu.

Bez razlike ili promene u subjektivnoj svesti ne moze biti njenog postojanja. Da bi došlo do promene u subjektivnoj svesti neophodna je objektivna svest. Ali, isto tako, bez postojanja subjektivne svesti, ili subjektivnih svesti, ne moze biti ni objektivnog postojanja, pošto su subjektivne svesti sastavni delovi objektivnog postojanja. Zbog toga i jedna i druga svest uslovljavaju međusobno postojanje.

Da bi došlo do promene u subjektivnoj svesti neophodna je interakcija s objektivnom svešću, i obrnuto. Da bi doslo do promene u objektivnoj svesti, kao celini, neophodna je promena njenih individualnih delova ili subjektivnih svesti koje je stvaraju. Subjektivnost i objektivnost ne predstavljaju dve nezavisne, formirane suprotnosti, već komplementarnosti koje se nalaze u stalnoj interakciji cime se menjaju i uslovljavaju međusobno postojanje.

Ljudi su jedina bića na ovoj planeti koja pokušavaju da nađu smisao i suštinu svoga postojanja usled kompleksnosti njihove intelligencije. Međutim, bez postojanja ostalih bića njihova inteligencija ne bi razvila istu kompleksnost, tj. ne bi imala isto razumevanje. Sve što postoji ili svaka individualnost nalazi se u posrednoj ili neposrednoj interakciji ili uslovljenosti i zavisnosti, kako jedno s drugim tako i s celinom.

Ništa nije slučajno. Svaki odnos s različitim ljudima, pa i životinjama, kao i samim čovekovim okruženjem je nužan i neophodan za njegov sopstveni razvoj, kao i za razvoj celine čak, i onda kada se manifestuje kao izraziti nesklad. Svaki takav nesklad je ujedno i prilika skladnijeg prilagođavanja ili adaptacije. Sve stvara jedno drugo kao što je i sve uslovljeno jedno drugim, mada se na prvi pogled teško uočava ta veza.

Ljudi treba da postignu takav stepen razvoja kojim će shvatiti pravu suštinu sebe i svega oko sebe ili sustinskog jedinstva, zajedništva, međusobne uslovljenosti i povezanosti svega što postoji. Dr Kler Viks u knjizi „Samopomoć za vaše nerve“ daje veoma interesantan primer uticaja i povezanosti ljudi i njihove okoline:

„Žena koja je imala više patnje nego što izgleda moguće da se podnese i koja je izgubila svaku želju da živi, rekla je da je jedan dan kada se u potpunosti osećala skrhana, naterala samu sebe da izađe napolje i zapali otpatke iz bašte. Slučajno je bacila sveže lišće u vatru. Oštar miris lišća koje gori dao joj je moment neočekivanog zadovoljstva i u isto vreme jedna vragolasta ptičica je proletela i zacvrkutala na grani pored nje.

Ona nije mogla, a da se ne osmehne. Taj doživljaj je bio presudan momenat u njenoj bolesti. Pokazao joj je da je još uvek sposobna da oseća zadovoljstvo, da takvo osećanje još uvek nije mrtvo, kao što je ona mislila. To joj je dalo dovoljno snage da se održi i sada živi mirno i sretno, kao i većina nas.“

Deril Rini („Smrt večnosti“) piše sledeće: „Svi delovi kosmosa, uključujući i nas, su duboko povezani, besprekorno isprepleteni u zdravo jedinstvo. Sve više nauka uviđa da je neophodno objasniti sve ukoliko se želi objasniti bilo šta.“

Rejmond A. Mudi, JR., M.D. u knjizi „Iza svetlosti“ daje interesantan doživljaj šezdesetdvogodišnjeg poslovnog čoveka posle srčanog udara:

„Prva stvar koju sam ugledao kada sam se probudio u bolnici, bilo je cveće i počeo sam da plačem. Verovali ili ne, ja nikada nisam video cveće dok se nisam povratio iz smrti. Jedna značajna stvar koju sam otkrio kada sam zamro je, da smo mi svi deo velike žive vasione. Ako mislimo da možemo da povredimo drugu osobu ili drugo živo biće bez da povredimo sami sebe, veoma mnogo grešimo. Sada kada gledam šumu, cveće ili pticu, ja kažem: „To sam ja, to je deo mene.“ Mi smo povezani sa svim stvarima i ako šaljemo ljubav kroz tu povezanost, onda smo srećni.“

Advertisements

One thought on “Subjektivna i objektivna svest

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s