Materija i svest

                                                7

Mala enciklopedija Prosveta materiju definiše na sledeći način: „Materija (lat.), izvorno reč materia znači: drvo, materijal za obradu, građa, sadržina; srodno sa grč. mater, lat. mater, srp. Mater. Prvobitno kod Platona naziva se „primateljkom“ svih oblika, rodnicom u kojoj se začinju oblici svih bića.”

Aristotel je uveo termin hyle (drvo za gradjenje) u smislu materijala ili neceg od cega se sastoje svi oblici. U stoickoj filozofiji prirode materija je odredjena kao pasivni uzrok ili samo kao materiajal koji logos (aktivni uzrok) oblikuje, tako da iz te interakcije nastaju oblici i ziva bica u ovoj dimenziji.

Materija je od davnina smatrana kao nesto culno, nagonsko ili prirodno koje je suprotno umnom, smisaonom ili onom sto misli, shvata ili razumeva. Otuda i suprotnost izmedju tela i duse ili materije i duha, kao i prirode i duha (uma).

Nauka jos uvek, u potpunosti, ne razume materiju i svest a, jos manje njihov odnos, tako da je taj odnos postao predmet rasprave i podele među mnogim naucnicima i filozofima. F. Engels u delu “Ludvig Fojerbah i kraj nemačke klasične filozofije” piše:

“ Veliko osnovno pitanje svake, naročito novije filozofije jeste pitanje o odnosu mišljenja prema biću… duha prema prirodi… u svojoj potpunoj oštrini ovo je pitanje moglo biti postavljeno i moglo je dobiti svoje potpuno značenje tek onda kada se evropsko čovečanstvo probudilo iz dubokog zimskog sna hrišćanskog srednjeg veka… Prema tome kako su odgovarali na ovo pitanje, filozofi su se podelili u dva velika tabora. Oni koji su tvrdili da je prvobitan duh, a ne priroda, koji su, dakle, u krajnjoj liniji pretpostavljali bilo kakavo stavranje sveta … činili su tabor idealizma. Oni pak koji su smatrali da je priroda prvobitna, pripadali su raznim školama materijalizma.”

Lajbnic je Platonov sistem uzeo za obrazac idealizma, a Epikurov za obrazac materijalizma. Unutar materijalističkog shvatanja postoje različita gledišta, kao npr., dijalektički, mehanistički, istorijski, ekonomski, vulgarni materijalizam, itd. Neki naturalisti i predstavnici vulgarnog materijalizma iz 19 veka su smatrali  da mozak luči svest, kao što na primer jetra luči žuč.

Pitanje materje (tela) i svesti (duha) naročito je postalo aktuelno s Rene Dekartom koji je ukazao na njihovu fundamentalnu suprotnost. Tako na primer, (“Principi filozofije”) on piše: „Suština materije, ili tela uopšte, ne sastoji se u tome da postoji nešto što je tvrdo ili teško ili obojeno ili što je na neki drugi način povezano s našim čulima, nego jedino u tome da postoji jedna supstancija koja se prostire u dužinu, širinu i dubinu.“ Po njemu telo je „ono što se prostire“ ili što zauzima neki prostor, dok je duh bestelesan te ne zauzima prostor ili nije exstensio već samo cogito (svest ili mišljenje).

Materija i energija su dva osnovna elementa od kojih se sastoji svaki oblik. Materija se pojavljuje u obliku gasa, tečnosti, čvrstih predmeta a, cesto se navodi i plazma kao četvrto agregatno stanje, mada su u fizici poznata i ostala stanja materije; Energija se pojavljuje u toplotnom, hemijskom, magnetskom obliku, itd. U mehanici energija se deli na kineticku (energiju kretanja) i potencijalnu (energiju mirovanja) tako da bi je u izvesnom smislu mogli okarakterisati kao aktivan element oblika za razliku od materije. S tom napomenom da takva aktivnost nije inteligentna, vec je uvek odredjena i uslovljenja.

S obzirom da su materija i energija komplementarne suprotnosti, one vrse stalnu interakciju i imaju sposobnost transformacije iz jednog stanja u drugo. Međutim, promene izazvane njihovom interakcijom uvek ostaju u okviru fizičkog kvaliteta. Drugim rečima, njihova interakcija ne može proizvesti smisaonu aktivnost ili svest koja daje život živim bićima.

Taj podatak ukazuje na činjenicu da se svest razlikuje od materije i energije ili da predstavlja drugačiji kvalitet od njih. Do aktivnosti unutar materijalnog kvaliteta može da dođe samo onda kada se on nađe u interakciji s necim izvan sebe, gde se promene odvijaju po specificnim, tačno utvrđenim fizičkim zakonitostima. Uzećemo za primer vodu.

Voda se nalazi u tečnom obliku. Ako je izložena visokoj temparaturi, ona će promeniti oblik, tj. pretvoriće se u paru. Snižavanjem temparature ona će se opet pretvoriti u tečno stanje, a daljnjim snižavanjem temparature pretvoriće se u led.

Sve te promene se odvijaju po tačno utvrđenim zakonitostima gde različita temparatura uslovljava određene promene, kao na primer: visoka temparatura (100 C) uzrokuje ključanje vode i njeno isparavanje, niska temparatura (oko 0 C) pretvara vodu u led, dok temparatura između ove dve skale zadržava vodu u tečnom stanju.

Za vodu (kao neorgansku materiju) je karakteristična uslovljenja egzistencija jer, je njena promena uzrokovana i uslovljena nečim izvan nje. Ona nema sposobnost unutrašnje, konstantne i smisaone promene ili razvoja kao živa bića koja imaju svest.

Za fizičku dimenziju je karakteristicna promenljivost ili relativna kratkotrajnost i raspadljivost oblika. Iako je za oblik (kao jednu celinu) karakteristična razgradnja i prolaznost, za sve individualnosti, tj. atome unutar tog oblika ili celine je karakteristična neuništivost koja se ogleda u ponovnoj gradnji drugačijih oblika i celina.

Svi individualni elementi (atomi) koji grade jedan materijalni oblik, razgradnjom tog oblika stupaju u interakciju s drugim atomima i time opet grade drugačiji materijalni oblik. Tako na primer, atom koji je učestvovao u gradnji tela slona, smrću slona, kasnije može da učestvuje u gradnji tela majmuna.

Isto tako elementi vode, u interakciji s razlikama izvan sebe (različitom temparaturom) podlezu promeni koja uzrokuje promenu celine ili oblika, ali nikada ne nestaju. Iz toga se vidi da u prirodi ništa ne nestaje već da samo cirkuliše.

Sve što u ovoj dimenziji postoji ima svoj karakterističan oblik, osim svesti. Za nju ne možemo reći ni da je materija, ni da je energija. Iako ona u mnogome ima karakteristike energije, ona ipak ne pripada ni jednom do sada nama poznatom obliku energije.

Energija koja je neophodna za organizam ili fizičku aktivnost tela nije isto što i svest. Takva energija je rezultat interakcije materijalnih elemenata ili njihove transformacije. Zato su voda, hrana i kiseonik neophodni materijalni elementi za opstanak ljudi. Međutim, njihova interakcija nikada ne stvara smisaonu aktivnost ili svest u telu, već je samo omogućava.

Mi znamo da je mozak u neposrednoj vezi sa svešću, kao i to da je mozak materija. Materija može da ostvari aktivnost, ali samo u obliku energije. Međutim, prilikom te transformacije ona se i sama troši ili nestaje iz materijalnog oblika.

Da je svest energija, mozak bi se kao neposredni materijalni uzrok njenog nastanka i sam trošio ili nestajao iz materijalnog oblika. Pošto to nije slučaj, mozak se pre može posmatrati kao „apart“ za prenos svesti nego entitet koji je neposredno stvara.

Iz toga se takođe može zaključiti da svest nije isto što i materija i energija, tj., da ona predstavlja nešto sasvim različito od njih, kao i to da se svest nalazi u određenoj, specifičnoj interakciji s materijom i energijom, a ne da nastaje od njih. Posto se svaka interakcija odvija po zakonitosti komplementarnih suprotnosti, svest bi, prema tome, predstavljala nefizicki ili bezoblicni entitet koji ima suprotne zakonitosti razvoja od fizickih.

Za materiju i energiju znamo da sirenjem ili rasprostiranjem kroz vreme i prostor grade oblike po tacno utvrdjenim, fizickim zakonitostima. Medjutim, svi ti oblici su promenljivi i prolazni jer, se isto tako razgradjuju ili nestaju kroz vreme i prostor. Zato postojanje u fizickoj dimenziji ima karakteristiku prolazne pojave.

Suprotno, svest kao komplementarnost, nema oblik vec, predstavlja inteligentnu aktivnost iza prostorno vremenskih oblika. Ili, sustinski smisao iza pojave. Medjutim, za razliku od oblika, koji je prolazan, svest je neprolazna ili neunistiva. Ona nikad ne nestaje nestankom oblika u prostorno vremenskoj dimenziji, vec prelazi u narednu fazu svoga razvoja.

Naravno da to nije moguće empirijski proveriti ili dokazati. Ali, to se ipak moze potvrditi samom analizom nase svesti. Tako na primer, svest ljudi nema oblik, ne zauzima prostor, niti je njime ograničena. Ona takođe nije ograničena ni vremenom. Sve što ikada nastane u njoj može tamo da „stane“ i „ostane“. Bilo koji doživljaj ljudi mogu opet da dožive bez obzira kada i gde se desio. Iz toga proizilazi da ona nije u vremenu i prostoru kao materijalni oblici vec, da je vreme i prostor u njoj.

Po toj karakteristici, tj. odnosu prema vremenu i prostoru najbolje se vidi razlika između svesti, s jedne starane, i materije i energije, s druge. Mada ljudi zaboravljaju, ništa ne nestaje iz njihove svesti. Time se ukazuje na njenu sposobnost sazimanja i sinteze kojom ostvaruje neunistivost. Hipnoza je očigledan primer takvog tvrđenja. Ljudi pod hipnozom mogu da se sete raznih doživljaja iz njihovog života koji su potpuno isčezli iz njihovog svesnog nivoa.

Frojdova genijalnost, između ostalog, zasnovana je i uočavanju i razmatranju zakonitosti sažimanja svesti. Analizom te zakonitosti on je veoma mnogo doprineo rasvetljavanju fenomena sna, dosetki, kao i mnogih drugih pojava u psihičkom životu ljudi.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s