Dualnost i razlike

                                                 4

Za materijalne oblike u univerzumu, pored njihove pojavne odeljenosti ili izdvojenosti, je karakteristicna individualnost. Svako živo i neživo biće je različito. Na primer, iako se ljudi njihovom konstitucijom/materjalnim sastavom/oblikom kao i inteligencijom razlikuju od drugih vrsta ili živih bića na zemlji, između svakog pojedinog čoveka, takođe, postoje specifične razlike.

Svaki covek ima svoj jedinstven oblik, konstituciju i inteligenciju. Razlika je prisutna čak i kod jednojajčanih blizanaca. Njihov telesni oblik nikada nije apsolutno identičan, već se uvek blago razlikuje, kao što se razlikuje i njihova personalnost.

Za fizičku dimenziju je, isto tako, karakteristična i dualnost ili postojanje suprotnosti, kao na primer, toplo-hladno tamno-svetlo, slatko-ljuto, itd. Time se namecu pitanja: Zasto je univerzum tako uredjen? Zbog cega je individualnost, razlicitost i suprotnost neophodna? Koja je njihova svrha ili sta se njima postize?

Njima se omogucava interakcija ili aktivnost i promena. Kakav je njihov znacaj? Oni su osnova razvoja, samim tim i zivota u ovoj dimenziji. Za svaki oblik koji je aktivan ili koji se menja i razvija kazemo da je ziv, dok svaki pasivan oblik, koji nema takvu sposobnost, odredjujemo kao nezivo bice.

Sta je to sto daje aktivnost materijalnim oblicima? Odnosno, sta je to sto je pasivno u nezivim a, aktivno u zivim bicima? Odgovor je svest. Svest je sustina svakog oblika ili svake pojave, kao i svake aktivnosti ili razvoja.

To i jeste razlog sto nam sustina oblika i zivota nikad u potpunosti nije jasna. Jer, iako svest stvara oblik, ona je sama po sebi bezoblicna, tako da se ne moze direktno posmatrati ili podvrci naucnoj analizi. Nama je uvek dostupna jedino pojava oblika u vidu materijalnog tela, dok nam svest tog oblika ili njegova sustina ostaje nedostupna. Nju samo posredno uocavamo preko tela, o cemu svedoci samo nase iskustvo.

Telo coveka je njegova pojava koja je dostupna ili uocljiva drugima. Medjutim, sustina njegovog zivota, u vidu aktivnog razvoja misli i osecanja, ostaje skrivena. Drugi ljudi ne mogu videti njegove misli i osecanja, posto nemaju oblik. Oni ih mogu samo posredno uocavati, tacnije, naslucivati kroz aktivnost njegovog tela ili izraze i ponasanje.

Njegove misli i osecanja su dostupna samo njemu. Ona mu daju sposobnot da postane svestan vlastitog oblika ili tela, kao i tela iz svog okruzenja. Telo ljudima pruza mogucnost da posredno otkrivaju i objavljuju zivot, tj., svest koja je u njima i svuda oko njih.

Tako na primer, telo proizvodi zvuk ili stvara reci kojima covek saopstava svoje misli i osecanja, te ih na taj nacin cini dostupnim drugima. Time stupa u vezu s njima ili njihovom sustinom jer, i oni njemu takodje, saopstavaju njihove misli i osecanja. Zasto je ta veza vazna? Iz nje proizilazi aktivnost ili interakcija kojom njihova svest ostvaruje promenu ili razvoj.

Prema tome, moze se reci da je vasiona pojavna dimenzija postojanja (dimenzija s oblikom) kroz koju smisao ili suština postojanja (koja nema oblik) ostvaruje smisaoni razvoj. Razvoj se manifestuje kao stalna aktivnost ili promena. Zato se i kaže da se u fizičkoj dimenziji sve menja i da ništa nije konstantno osim, same promene. Grčki filozof Heraklit je zakonitost razvoja ili promene u ovoj dimenziji izrazio izrekama:

„Sunce je novo svakoga dana.“

„Uđemo li u istu reku, sve druga i druga voda protiče.“

„Sve teče.“

„Sve se menja time što gori.“

„Ovaj svet isti za sve nije stvorio ni jedan Bog, ni jedan čovek, već je to večno živa vatra koja se s merom pali i s merom gasi.“

Razlika, izdvojenost i individualnost je osnovni uslov razvoja. Jedino se tako omogucava interakcija individualnosti kojom nastaje aktivnost ili stalna promena. S obzirom da promene u univerzumu neprekidno ostvaruju kontinuitet njihova suština mora biti zasnovana na smislu ili redu. Ta se činjenica potvrdjuje kroz život inteligentnih bića. Njihova svest je smisao kroz koji oni dozivljavaju ili spoznavaju postojanje.

Da bi svest inteligentnih bića postizala samorazvoj ona mora biti aktivna. Zbog toga su neophodni izdvojeni ili individualni materijalni oblici i pojave. Njima se omogucava uočavanje koje aktivira čula i proces spoznaje. Svaki individualni oblik, pored karakterističnog vizuelnog efekta, ima specifičan i karakterističan miris, zvuk, ukus kroz koje signalizira ili šalje informacije o sebi. Ti signali direktno deluje na čula inteligentnih bića preko kojih se te informacije prenose do svesti, cime nastaje proces mišljenja. Njime inteligentno bice stvara percepciju i o sebi i o svemu izvan sebe.

U APSOLUTNO ISTOM uočavanje je nemoguće. Ukoliko bi fizičko postojanje, ili sve u njemu, posedovalo samo jedan uniformni, kompaktni, apsolutno isti oblik, koji nema individualne oblike i razlike, tada ne bi moglo biti uočavanja koje uzrokuje aktivnost svesti. Takva svesna pasivnost bi imala karakteristike odsustva života ili nesvesnosti. Samim tim i nepostojanja u fizičkoj dimenziji.

Oblik (materija i energija) je pojava postojanja koja se kvalitativno razlikuje od suštine postojanja (svesti ili smisla). Zato pojava postojanja predstavlja komplementarnu suprotnost suštini postojanja iz koje nastaje. Različiti oblici postoje kao individualne ili različite projekcije unutar jedinstvene svesne suštine (smisla).

Materijalni oblik predstavlja projekciju smisla, dok ga energija prenosi. Medjutim, ni jedno ni drugo nije svest ili smisao vec, njegove projekcije. Interakcijom s tim projekcijama jedinstvena svesna suština ostvaruje individualizaciju kroz koju joj se omogućava samorazvoj. Zašto svest ima samorazvoj?

Kao što je već napred objašnjeno u apsolutno istom razvoj je nemoguć. Zbog toga suštinsko svesno jedinstvo mora imati vlastitu komplementarnu suprotnost u vidu pojavnih individualnosti ili razlika. Svest je život ili večni kontinuitet reda i smisla. Večna cirkulacija samoobnavljanja ili samoreprodukcije. To se cesto predstavlja drevnim simbolom zmije koja guta vlastiti rep ili Uroborosom.

Ono što se ne obnavlja nije život. Ono što se konstantno ne produbljuje ili razvija (stvarajući viši red i smisao) nije smisao. Jednom rečju ono što ne stvara samo sebe kroz sebe i iz sebe nije život, smisao, svest ili postojanje.

Svest ima jedinstvenu karakteristiku da se transformise u vlastita, suprotna stanja, cime nikada ne nestaje, niti nastaje vec, samo cirkulise. Takvom transformacijom uvek postoji pojava i sutina, manifestovanost i nemanifestovanost, apsolutna individualnost (razlika) i apsolutno jedinstvo (istovetnost). Kako se to ostvaruje? Stalnim, ritmickim sazimanjem i sirenjem. U Hinduizmu vremenski period u kojem se univerzum raširi i skupi poznat je pod imenom kalpa.

Ljudi vlastitu svesnu transformaciju ili promenu svesnih stanja dozivlajavaju kao osecanje, misao i razumevanje. Ciklus svesnog samoobnavljanja kojim nastaju suprotnosti razmatra se u mnogim religioznim i filozofskim ucenjima. Naravno, s karakteristicnim tumacenjima.

Hindu filozofija pulsiranje života unutar apsoluta (Brahman) poredi s dahom ili disanjem. Udisaj (sažimanje) i izdisaj (širenje) predstavljaju dve komplementarne suprotnosti u okviru disanja koje neminovno moraju obrazovati „kulminatornu tačku“ sretanja u kojoj postaju jedno. To jedno je apsolut disanja ili udisaj i izdisaj u jedinstvu.

Ali, u isto vreme u tom jednom nestaje daha ili aktivnosti (pojave ili manifestovanosti) disanja, tako da sveokupnost ili sama suština disanja dobija karakteristike vlastite suprotnosti ili nedisanja. Medjutim, nedisanje, ili pojavno odsustvo disanja, nije ništa drugo nego suštinsko nemanifestovano disanje. U nemanifestovanom disanju, ili pojavi apsolutne pasivnosti disanja, sadržana je pokretačka snaga (potencijal) aktivnosti disanja koja transformiše udisaj u izdisaj, tj. vrši proces obnavljanja disanja.

Dakle, komplementarne suprotnosti su uslov postojanja sveobuhvatnosti ili apsoluta koji u sebe uključuje sve protivrečnosti. Njima nastaje “tacka kulminacije” koja sadrzi spajanje (kontrakciju, sintezu, jedinstvo i mirovanje), ali isto tako i razdvajanje (ekspanziju, individualnost i aktivnost).

Interesantno je pomenuti da Hrišcanstvo i Hinduizam nisu jedine religije koje transformaciju svesti ili nastanak razlicitog kvaliteta postojanja objasnjavaju trojstvom. Dok u hinduizmu trojstvo sacinjavaju Brahma, Vishnu i Shiva, dotle su to u hriscanstvu Otac, Sin i Sveti Duh.

Kineska i Korejska filozofija svoje tumačenje postojanja zasnivaju na interakciji komplementarnih suprotnosti jin and jang, koje se nalaze unutar više sveobuhhvatnosti ili celine. Mada jin i jang daju privid isključivosti ili nespojivosti, oni su u suštini povezani ili zavisni pošto je njihova interakcija neophodna, ne samo za stvaranje svega što postoji, već isto tako i za medjusobno postojanje. Oni se interakcijom neprestano transformišu, obnavljaju ili stvaraju jedno drugo.

Na istoku se suprotnosti jina i janga tradicionalno proucavaju, s ciljem da se ostvari njihov balans jer, se veruje da je njihov balans osnova harmonije i progresivnog razvoja. Rezultati tih proucavanja imaju siroku primenu u razlicitim oblastima zivota kao npr., u medicini (akupunktura), ishrani, borilačkim veštinama, itd.

S pravom se može reći da je komplementarna suprotnost sustinska zakonitost postojanja i razvoja u ovoj dimenziji. Ne postoji pojava, oblik ili individualnost koja unutar sebe ne sadrzi vlastitu komplementarnu suprotnost. Tako na primer, mada ljudi predstavljaju jednu vrstu, unutar te vrste postoji komplementarna suprotnost muškog i ženskog pola. Njihova interakcija uzrokuje nastanak nove razlike ili postojanja, tj. deteta, cime se ta vrsta obnavlja.

Interakcija suprotnosti u fizičkoj egzistenciji odvija se po tačno utvrđenim i određenim zakonitostima, sto ukazuje na smisao, red ili plan, tj. svest a, ne besmisao i slučaj. Naša planeta je očigledan primer takvog tvrdjenja. Zivot na zemlji iziskuje ogroman broj preciznosti i uskladjenosti da bi se moglo govoriti o slučaju. Na primer, razlika od samo jednog stepena nagnutosti zemlje uzrokovala bi suviše visoku, kao i suviše nisku temparaturu oko ekvatora i polova, te bi život na njoj bio nemoguć. Deril Rini (“Smrt večnosti”) piše sledeće:

„Koncepcija samo-konzistencije može takođe pomoći u objašnjenju šta naučnici podrazumevaju pod antropskim principom. To se ne odnosi na slučajnosti u životu ljudi vec, na kosmičke slučajnosti. Kada Hojl opisije vasionu kao ‘završen posao’, on referiše, na gotovo neverovatan način, njenu strukturu koja omogućava evoluciju bića kao što smo mi. Da su fundamentalne konstante fizike pomerene samo za neznatan deo, život u vasioni bi bio nemoguć.

Na primer, da je gravitaciona konstanta za frakciju veća nestabilnost koja uzrokuje eksploziju zvezda u supernove, nikada se ne bi mogla desiti. To znači da ne bi moglo biti načina da se prostor poseje ‘pepelom’ elemenata neophodnih za život. Gravitaciona konstanta, drugim rečima, je precizno podešena da kreira vasionu u kojoj se može razviti život“.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s