Razvoj ega

                                20

 

Aktivnost svesnog nivoa koji se manifestuje kao proces misljenja nastaje spoljasnjim i unutrasnjim nadrazajima. Iz tog razloga i spoljasnja i unutrasnja interakcija je neophodna za razvoj intelekta. Medjutim, njihova zastupljenost mora biti balansirana. Takva ravnoteza daje mogucnost egu da stupa u interakciju s nadsvesnim nivoom i da koristi puni svesni potencijal, sto rezultira progresivnim razvojem ega, ili njegovim prerastanjem u nad-ego.

 

Kroz nad-ego covek integrise osecanja s razumom i time ostvari unutrasnje jedinstvo, neutralnost i iskrenost kojom trezveno razmatra svoje psihicko stanje i reakcije na vanjske okolnosti. To mu daje jasan uvid i razumevanje celokupne situacije. Omogucava mu da preraste pristrasnost i sebicne interese. Da shvati da su oni uzrok nesklada kako u njemu, tako i u interakciji s okolinom. Da ga oni sprecavaju da uspostavlja iskrene i bliske odnose s drugima. Zato bira da deluju posteno ili u skladu s opstim, a ne samo vlastitim, sebicnim interesima.

 

Vazno je razumeti da se takav balans ne moze ostvariti jednom za svagda, vec da ga je neophodno postizati u svakom momentu ili svakoj situaciji, celog zivota. Da se upravo u tome i sastoji proces duhovnog ili progresivnog razvoja. Da se ni jedan element strukture licnosti ne moze u potpunosti eliminisati i pored toga sto jedan od njih moze biti veoma dominantan u karakaternim osobinama neke osobe.

 

Mada se kod vecine ljudi primecuju zajednicke ego karakteristike kao na primer, želja za slavom, bogatstvom, isticanjem, zavist, ljubomora, pohlepa, rivalstvo, manipulativnost radi sebicnih interesa, povodljivost ili slabost prema iskusenjima, itd., tako da se cesto odredjuju kao prava priroda ljudi, potrebno je takvu pojavu bolje razmotriti i razumeti. Da li su takve karakteristike stvarna priroda ili sustina ljudi? Ako, nisu, zasto su tako ucestale?

 

Za to takodje postoji objasnjenje. Takve karakteristike nisu sustina ljudi. Da jesu, ljudi ih nikada ne bi mogli prevazici, niti bi bili svesni drugacijih karakteristika. Postoje ljudi koji uspesno odolevaju iskusenjima, koji ne manipulisu, ne zavide, koji su iskreni, posteni, itd. Iz kojih zraci duhovna snaga i lepota i time svedoceci o istinskoj sustini svakog coveka.

 

Razlog zasto su prve osobine ucestale, dok su druge veoma retke, nalazi se u subjektivno-objektivnom odnosu kao primarnom, pokretackom odnosu koji aktivira unutrasnju interakciju ljudi i time omogucava samospoznaju/spoznaju. Ukoliko se ostane samo na tom primarnom odnosu ego zapostavlja unutrasnju, duhovnu interakciju posto se preokupira samo spoljasnjom. Na taj nacin nije u stanju da se progresivno razvija ili prerasta u nad-ego cime izostaje dublji uvid, odnosno visi stepen razumevanja.

 

Ljudi nisu u stanju da shvate svoju visu, duhovnu prirodu, vec ostaju u domenu pojavnih, fizickih zakonitosti. Zato nastoje da zadovolje samo sebicne potrebe fizičke egzistencije posto nisu svesni duhovnih. Njihovom intelektualnom nivou nedostaje dimenzija duse ili ljubav koja se nalazi u bitku svakog coveka.

 

Ljubav je najdublje ili najkompleksnije osecanje koje u sebi sadrzi i harmonizuje sva ostala. Tako da iz njega proizilazi saosecanje, milost, dobrota, postenje, iskrenost, blagost, skromnost, covekoljublje, itd. Osecanja se pogresno odvajaju od misli i razuma ili dusa od intelekta i duha, iako predstavljaju jednu istu svest. Ne shvata se da su oni nephodni elementi razvoja svesti koji se nalaze u neraskidivoj vezi posto stvaraju jedno drugo neprestanom transformacijom.

 

Iz tog razloga je njihovo jedinstvo osnova integralnog razvoja kojim covek razvija mudrost ili dobija sustinski uvid u sebe, samim tim i sve izvan sebe. Mudrost nije isto sto i lukavstvo. Mudrost dostize sveobuhvatno razumevanje, dok se lukavstvo zadrzava na parcijalnom, ili samo na intelektualnom nivou. Zato mudrost ima uvid u lukavstvo, ali lukavstvo nema uvid u mudrost.

 

Iako lukavi, neposteni i beskrupololozni ljudi, sa zaostalim duhovnim razvojem, mogu biti izuzetno inteligentni i obrazovani, oni nikada ne mogu ostvariti mudrost ili razumevanje kojim ce biti u stanju da shvate sustinski smisao zivota. Njima ostaje nedostupna dublja dimenzija njihovog bica, a time i mogucnost da ostvare postojanu srecu kroz lepotu ljubavi ili istinski spoj s drugima. Oni nikad ne prevazidju otudjenu individualnost, tako da ostanu u potpunosti ograniceni samo fizickom dimenzijom i zadovoljenjem telesnih i egoisticnih potreba.

 

Ljudi s visokim stepenom duhovnog razvoja poniru u dubinu duse i na taj nacin dostizu visinu duhovnog razumevanja, sto u intelektualnom nivou rezultira mudroscu. Misli postaju nadahnute. Ego se prevazilazi nad-egom. Covek shvata medjusobno jedinstvo. Oseca skrivene niti ljubavi koje struje u njemu i svuda oko njega povezujuci celi univerzum. Zato znaju da se njihova egzistencija ili njihova individualnost nalazi u stastavu neceg mnogo grandioznijeg ili velicannstvenijeg od njih. To ih motivise da deluje pravedno, posteno ili u opstem, a ne u sebicnom interesu.

 

Dok se kroz nad-ego covek spaja s univerzumom, dotle se kroz ego, Polusvesni ego i pod-ego od njega otudjuje. Mada otudjenost ega i Polusvesnog ega nije tako drastična ili u tolikoj meri destruktivna kao otudjenost koja se dozivljava kroz pod-ego, njima se ljudi ipak razvijaju kroz pojavne, a ne sustinske zakonitosti svesti ili postojanja. Takav nizi stepen razumevanja uzrokuje njihovu ograničenost okolnostima i razlicitim drustvenim uticajima, usled toga sto nisu u dovoljoj meri svesni vlastitih, sustinskih vrednosti i potreba. Time njihov kreativni potencijal ostaje u zanatnoj meri neiskoriscen, sto ogranicava njihove izbore i delovanja.

 

Razvoj pod-ega u svesnom nivou naizgled započinje kao slobodan razvoj, pošto se njime oslobađa od ograničenosti okolnostima ili uobičajenim normama ili pravilima ponašanja. Međutim, to je još uslovljeniji i nužniji razvoj koji ukida mogućnost izbora, tako da je njegov krajnji ishod besmisao i destrukcija. On neminovno vodi u duševnu bolest. Takav razvoj je uvek konačan za razliku od razvoja nad-ega koji ima neograničenu mogućnost izbora ili smisaonog kontinuiteta i razvoja, jer prevazilazi ogranicenost fizicke dimenzije i zivotnih okolnosti.

 

Iskrenost i odgovornost

                              19

 

Veoma je vazno da ljudi shvate da uvek postoje razlicite mogućnosti ili izbori njihovih akcija i reakcija na okolnosti. Kao i to da niko osim njih nikada nije odgovoran za njihov izbor i ponasanje. Tek preuzimanjem odgovornosti za svoje izbore, oni su u stanju i da usmere svoj razvoj. Naravno, to se ne odnosi na decu, vec na odrasle ljude.

 

Deca nemaju mentalni kapacitet da shvate svoje psihicko stanje. Ali, im zato ta mogucnost postaje dostupna kad odrastu. Medjutim, da bi ljudi bili u stanju da promene nacin zivota i ponasanja neophodno je da se suoce, ne samo s potisnutim, bolnim osecanjima Pulusvesnog ega, nego i mnogobrojnim predrasudama i zabludama koja su formirana iz takvih osecanja.

 

S obzirom da je to mucno, nisu svi spremni da to ucine. Neke, opet, plasi sama promena. Pogotovo kada su veoma dugo ziveli disfunkcionalno i kad im je to bio jedini poznati nacin prezivljavanja i opstanka. Zato se osecaju sigurnije u staroj, poznatoj disfunkcionalnosti na koju su navikli, a strepe od nove, nepoznate funkcionalnoti; od toga kako ce se snaci ili kako ce dalje opstati na potpuno novi, nepoznati nacin. Pored toga, novi nacin zivota zahteva samodisciplinu i visok stepen odgovornosti za vlastito ponasanje i zivot, sto mnogi ne zele da prihvate.

 

Medjutim, potpuna iskrenost i odgovornost su osnovni elementi samospoznaje. Duhovni razvoj jednostavno nije moguc bez njih. Ukoliko neko nije u potpunosti iskren, tj. ukoliko potiskuje neprijatna osecanja, ona ne nestaju, vec ostaju neosmisljena i akumulirana u nesvesnom, cime dolazi do dezintegralnog razvoja licnosti.

 

Razlog zasto pojedini ljudi izbegavaju da se suoce s nizim, sebicnim i destruktivnim osecanjima ne mora biti samo u izbegavanju odgovornosti i strahu od promene i neizvesnosti, vec i u tome sto ne zele da pokvare lepo misljenje koje imaju o sebi. Zato sami sebi ne zele priznati da imaju osecanja, koja su za njih neprihvatljiva. Takav stav je izuzetno stetan.

 

On ih sprecava da koriste unutrasnji potencijal da bi prevazisli konflikte. Zbog toga oni traze izlaz ili resenje njihovih konflikata samo izvana, sto uslovi preteranu zavisnost od okoline. Unutrasnji konflikt nije moguce resiti izvana. Okolina moze dati usmerenje, ali od samog coveka i njegove resenosti da bude u potpunosti iskren i odgovoran za vlasitu promenu, zavisi i resenje konflikta.

 

Ljudi nikada nisu odgovorni za ono što osećaju, ali su uvek odgovorni za njihov odnos prema onome sto osećaju. Prema tome, oni ne treba da se stide, osecaju krivim ili cak i zlim zbog svojih osecanja. Sve ijedno osećanje treba da se obelodani, ma koliko da je destruktivno ili da izgleda neprihvatljivo.

 

Ipak, iako je neophodno obelodaniti sva osećanja, isto tako je neophodno imati kontrolu nad njima. To znači da ne smemo dopustati sebi da delujumo iz sebičnih i destruktivnih osećanja, pošto bi ih to samo još više pothranjivalo ili osnazivalo i time produbljivalo disfunkcionalnost.

 

Potvrdjeno je da nacin misljenja i reagovanja dovodi do promena u strukturi mozgu. Sto god vise ili cesce neko dopusta sebi agresivne, destruktivne reakcije, on menja svoj mozak, tj. predispozira ga za takvo ponasanje. Zbog toga mu postaje sve teze da ima kontrolu nad sobom i svojim ponasanjem. Takav covek treba postati svestan toga da destruktivna osećanja ne potiču iz njegove suštine, već nižih nagona koja ga zadrzavaju u nižem stepenu razumevanja, sto ga sprecava da prevazidje konflikt.

 

Iskrenim preispitivnjem i razumevanjem osecanja postiže se i progresivniji duhovni razvoj koji rezultira lakšom i pravilnijom identifikacijom različitih nivoa svesti. Pored toga, prevazilazi se pristrasnost, pa su ljudi u stanju da zauzmu stav neutralnog posmatrača. Da ispoljavaju i analiziraju sve nagone i osećanja bez osude i osecanja krivice. Time dobijaju jasniji uvid u svoju psihu. Takav uvid je neophodan ukoliko se nastoje napraviti odgovoran izbor i konstruktivna reakcija u konfliktnim situacijama i okolnostima.

 

Isto tako, uvidi u dublja i razlicta osecanja podsticu drugaciji nacin razmisljanja. To daje sansu da se prevazilazi disfunkcionalno, automatsko misljenje Polusvesnog ega, odnosno da covek postane svestan zabluda koje je formirao o sebi i o drugima. Odnos koji čovek ima sam sa sobom je osnova svih odnosa koje uspostavlja sa okolinom ili drugim ljudima. Ukoliko se čovek plaši sam sebe, ili svojih potisnutih osećanja, on neće biti u stanju da ostvari potreban integritet i iskrenost.

 

Ako ljudi nisu iskreni prema sebi, oni neće moći biti iskreni ni prema drugima. Zbog toga je osnovni zadatak svakog čoveka da aktivno spoznaje samog sebe i time ostvaruje svoj funkcionalan razvoj. Takav razvoj je od izuzetnog znacaja jer osposobljava ljude da uspostavljaju medjusobne harmonicne odnose.

 

Znacaj poznavanja psihickih zakonitosti

                                           18

Svaki covek ima razlicite psihicke osobine kao i razlicite okolnosti zivota sto uslovi i njegov jedinstven razvoj. Zbog toga nije uvek moguce razumeti ljude kroz neko opste pravilo, vec se cesto zahteva indivudualan pristup svakoj osobi. Aleksandar Dima s pravom kaze: „Svaka generalizacija je opasna, pa i ova.” Iako generalizacija nije uvek adekvatna, ona je ipak, neophodna.

Tamo gde nije moguce razmotriti svaki pojedini slucaj, generalizacija predstavlja osnovni, polazni metod istrazivanja. Kao što postoje opšte, fizičke zakonitosti koje se odnose na tela ljudi, isto tako postoje i zakonitosti koje se odnose na njihovu psihu. Tako na primer, svaki čovek koji nema adekvatnu ishranu i fizičku aktivnost za posledicu ima nepravilan telesni razvoj. Isto tako, nedostatak ljubavi, stalna izloženost traumama i okrutnosti, uslovi nepravilan psihički razvoj.

Za razliku od fizickih, psihicke zakonitosti još uvek nisu u dovoljnoj meri istrazene i objašnjene. Jedan od razloga je i taj što ljudi izuzetno veliki značaj pridavaju okolini i otkrivanju fizičkih zakonitosti. Oni su uvereni da će boljim poznavanjem ili razumevanjem njihove okoline bolje razumeti sebe. Otuda i njihova izraženija orijentacija prema otkrivanju fizickih zakonitosti.

Ukoliko upitamo ljude da objasne smenu godišnjih doba, elektricitet, gravitaciju itd., većina će biti u stanju da dade samouverene, jasne i precizne odgovore. Međutim, ukoliko ih upitamo za uzroke njihovih misli, osećanja, ponašanja, navika i slično, retko će ko uspeti da objasni razlog svojih reakcija. Većina odgovori da ne zna, da nisu razmišljali o tome, ili da im je takav temperament, da su možda genetski predispozirani da tako reaguju, itd. Sve to samo ukazuje na zanemarenu unutrašnju interakciju ljudi ili njihovu samospoznaju.

Bez adekvatne samospoznaje nema ni adekvatne spoznaje. Istina nije nesto sto egzistira izvan ljudi, vec ona postoji u njima kao percepcija ili misljenje. Zbog toga se misljenje mora neprestano produbljivati ili razvijati uporedo s zivotom. U protivnom gubi karakteristike istine i degradira u dogmu.

Misljenje je svesna aktivnost koja se inicira vanjskim nadrazajem. Medjutim, njegov razvoj zavisi od interakcije svesnog nivoa nekog coveka, s njegovim osecanjima ili razlicitim nivoima nesvesnog. Tacnije njegovom sposobnosnocu da ih pavilno identifikuje i uskladi cime dobija istinsku kontrolu nad svojim misljenjem i ponasanjem. Osnovni uslov funkcionalnog ponasanja je funkcionalno misljenje. Funkcionalno misljenje ne nastaje slucajno, vec ima tacno utvrdjene zakonitosti razvoja koje je neophodno poznavati da bi ga ljudi mogli ostvariti.

Heraklit je, jos davno, konstantovao da su suprotnosti i razlike osnova aktivnosti i razvoja. Mada njima nastaje borba, upravo ta borba predstavlja proces promene ili drugacijeg uskladjivanja suprotnosti, sto eventualno rezultira progresom, tj. visim stepenom sklada. To se vidi iz njegove sledece izjave:”Suprotno je korisno, i iz raznolikog postaje najlepši sklad, i sve proizilazi iz borbe. Rat je svemu roditelj i svemu car.“

Bez različitih nivoa svesti, ljudi ne bi mogli razmisljati, jer ne bi bilo različitih osećanja i reakcija na događaje iz okoline da prouzrokuju svesnu aktivnost. Razliciti nivoi svesti stvaraju nemir u vidu borbe protivrečnih nagona, potreba i zelja cime dolazi do formiranja razlicitih misli. Na taj nacin ljudi dobijaju mogucnost rasuđivanja i izbora. Ukoliko ne bi postojale takve razlike ljudi bi vrsili programiranu ili robotsku interakciju s okolinom. Shodno tome, ne bi moglo biti ni izbora, ni odgovornosti. U svakom slucaju kompleksnost i kvalitet razumevanja bi se drasticno razlikovao.

Razumevanjem različitih nivoa svesti, ljudima se pruza mogućnost prevencije i otklanjanja disfunkcionalnog misljenja i ponasanja. Kada su ljudi svesni različitog manifestovanja nesvesnih nivoa u svesnom nivou, u vidu razlicitih misli, njima je lakse da vrse odgovarajući izbor misli. Da dobijaju jasniji uvid u posledice svojih izbora, odnosno da bolje shvate koja osecanja ih vode u zamku disfunkcionalnog misljenja i ponasanja, a sta ih vodi ka funkcionalnosti.

Ne postoji ni jedan čovek koji pored plemenitih i uzvišenih osećanja nikada nije osetio i divlja, sebična i destruktivna, osećanja, pošto sve i jedan čovek pored nadsvesnog, takođe ima i podsvesno i Polusvesni ego. Marko Miljanov je bio svestan te zakonitosti, pa je zato i rekao da se hrabrost sastoji u odbrani sebe od drugoga, a čojstvo ili čovečnost u odbrani drugoga od sebe ili od vlastitih nizih nagona.

Svaki čovek moze da bude i funkcionalan (konstruktivan) i disfunkcionalan (destruktivan). Od samog njegovog izbora ili unutrašnje identifikacije zavisi razvoj njegove samosvesti/razumevanja ili doživljavanja njegove individualnosti u okviru objektivne svesti. Misljenje koje se formira kroz nize podsvesno obiluje zabludama, predrasudama, pristrasnoscu, nelogicnoscu, iracionalnoscu, preteranom subjektivnoscu, itd. Takvo misljenje ne koristi puni svesni potencijal. Zato nema potrebnu integralnost i iskrenost da ostvari suštinski uvid, ni u sebe ni u svoju okolinu, vec ostaju u prividu razlike ili otudjenosti od okoline, iako zajedno s njom sacinjava objektivnu realnost.

Sustinski uvid se ostvari tek kroz nadsvesni nivo ili puni svesni potencijal koji osposobljava ljude da objedine ili usklade unutrasnje razlike. To rezultira jasnocom, celovitoscu i iskrenoscu, tako da su ljudi u stanju da vlastitu individualnost stave u proporcionalnu srazmeru s okolinom. Na taj nacin im se omoguci neutralnost i nepristrasnost neophodna za posteno ili konstruktivno delovanje koje doprinosi stvaranju skladnih odnosa s okolinom.

Razlika između masovnog ubice i altruiste zasniva se samo na njihovom drugačijem izboru ili drugačijoj identifikaciji s unutrasnjim nivoima svesti. Iako masovni ubica ima nadsvesni nivo ili kreativni, duhovni potencijal smisla i humanosti, on se nije identifikovao s njim, već s nizim podsvesnim, čime se uslovio disfunkcionalan razvoj njegovog intelekta. LaRosefuko kaze: “Nije dovoljno samo posedovati izvrsne kvalitete, mi takođe trebamo znati upravljati njima.”

Izuzetna inteligencija sama po sebi ne predstavlja genijalnost, niti je garancija smisaonog razvoja. Nije u tolikoj meri vazno sta ljudi imaju, vec sta cine s onim sto imaju? U kom pravcu ili za koju svrhu usmere svoj razvoj?

Genijalnost ljudi se ogleda u njihovoj sposobnosti da ostvare funkcionalnost u vlastitom zivotu, kao i u interakciji s okolinom. Da prevazilaze besmisao i nesklad tako sto u njima uoce elemente koji ce im posluziti da iniciraju konstruktivnu promenu. To mogu postici samo vlastitim konstruktivnim razvojem za koji se iziskuje najvisi stepen samosvesti ili sustinskog razumavanja.

Ajnstajn takodje kaze: “Većina ljudi misli da intelekt čini čoveka velikim. Oni nisu u pravu: to je karakter.” S intelektom se radjamo a, karakter sami stvaramo. Prvo ne zavisi od nas, dok je drugo u potpunosti nasa zasluga i odgovornost. Zato je karakter merilo necije vrednosti i velicine, a ne njegova inteligencija.

Afekt i navika

                                            17

Iako ljudi uvek vrše interakciju s okolinom kroz njihov svesni nivo ili intelekt, ponekad, usled vanjske stresne situacije i pritisaka Polusvesni ego se u tolikoj meri aktivira i osnazi da potisne intelektualni deo licnosti, pa osoba direktno reaguje iz Polusvesnog ega. U takvim momentima poneki ljudi čak mogu i da osete da njihov racionalan deo licnosti prisustvuje celom incidentu kao nemi posmatrač, a da njihovo ponašanje izvire iz nekog izuzetno snažnog, divljeg osećanja besa koje je doživelo svoj vrhunac i koje mora da se isprazni, pošto jedino to može da ublaži nesnosnu napetost koju osećaju u sebi.

Za većinu dece čiji su se roditelji, ili jedan od njih, afektivno ponašali je takođe karakteristčno kasnije afektivno ponašanje. Jedan od razloga je i taj što ponašanje roditelja uvek predstavlja neposredan uzor od kojeg deca uče svoje ponašanje ili prilagođavanje okolini. Isto tako, izlivi besa roditelja uvek ostanu neosmišljeni i neshvaćeni od strane dece, što se u njima zadrži kao napeto i dramatično osećanje koje postaje stalan i neposredan pratilac njihovog svesnog nivoa. Na taj nacin, afektivno ponašanje roditelja, takođe uzrokuje formiranje Polusvesnog ega kod dece ili njihovo kasnije afektivno ponašanje.

Većina ljudi koji afektivno reaguju smatraju da im je to temperament ili priroda i da oni ne mogu da učine bilo šta u vezi takvih svojih reakcija. Ne samo što takvo ponašanje nije njihova priroda, već ih upravo ono sprečava da razvijaju svoju pravu prirodu ili autenticnu sustinu koja bi im omogucila funkcionalno ponasanje, a time i istinsku slobodu i sretniju egzistenciju.

Mračna osećanja besa, bola, straha kao i nagomilane destruktivne misli nisu suština nijednog čoveka. Oni su samo rezultat neosmišljenih negativnih iskustava koja zaklanjaju pravu sustinu. Svaki događaj ili incident u životu ljudi moze prouzrokovati određeno ponašanje koje preraste u naviku.

Navike po svom karakteru mogu biti pozitivne i negativne. Pozitivne navike doprinose dobrobiti čoveka ili pomažu njegov progresivan razvoj i konstruktivnu interakciju s okolinom. Negativne navike se uvek manifestuju kao nesklad i disfukcionalnost u samom čoveku, a onda i u njegovoj interakciji s okolinom. Iako negativne navike predstavljaju blaži oblik disfunkcionalnosti, postoje i ekstremniji oblici disfunkcionalnog ponašanja ljudi u vidu zavisnosti i opsesivno prinudnih radnji, kao na primer: preterano pranje ruku, čišćenje itd. U vezi s tim, mogu se postaviti i sledeća pitanja:

Zbog čega ljudi formiraju navike? Zašto neki ljudi formiraju negativne i štetne navike, dok neki formiraju pozitivne? Isto tako, zašto je kod nekih ljudi prisutna fleksibilnost u pogledu ponašanja, tj. nisu u tolikoj meri skloni formiranju navika?

Odgovor se nalazi u njihovom duhovnom razvoju. Progresivan duhovni razvoj doprinosi formiranju pozitivnih navika ili fleksibilnosti u ponasanju ljudi, dok regresivan, kao i sprecen duhovni razvoj uvek uslovi formiranje negativnih navika. Naime, ljudi uvek odluče da učine nesto po prvi put u određenim okolnostima i situacijama, posto im to izgleda najpovoljnije. Ukoliko neki dogadjaj ili incident inicira interakciju ega s nadsvesnim postize se progresivan razvoj i razumevanje koje omogući čoveku njegovo potrebno, funkcionalno ponasanje, samim tim i formiranje pozitivnih navika.

Međutim, ukoliko je dogadjaj suvise dramatičan, tako da prevazilazi duhovni razvoj u intelektu nekog coveka, on nece biti u stanju da ga pravilno interpretira ili shvati, vec ce formirati Polusvesni ego. Na taj način se blokira ili onemogućava interakcija intelekta s duhovnom sveću, pa covek nije u stanju da koristi svoj puni svesni potencijal. Zato i ne moze naci konstruktivno resenje situacije, vec pravi pogresne izbore ili bira akcije i ponasanje koje samo donose trenutno olaksanje ili imaju privid koristi, mada su u sustini stetne. Daljnjim zapostavljanjem dublje unutrasnje inteakcije novo, stetno ponasanje sve vise jaca i prerasta u naviku. Iz istog razloga se stiče i zavisnost.

Uz zapostavljen duhovni razvoj ljudi nisu u stanju da zadovoljavaju njihove suštinske potrebe, tako da se u njima javlja stalno nezadovoljstvo ili nemir. Na taj način i sama njihova egzistencija poprima obeležje nesklada i besmisla. S obzirom da takvim ljudima njihovo destruktivno ponašanje pruža privid zadovoljenja i opuštenosti, oni ili zanemaruju ili opravdavaju sami sebi sve negativnosti koje takvo ponašanje uzrokuje. Međutim, pošto osećaj zadovoljstva ne traje dugo, takvi ljudi su prinuđeni da uporno ponavljaju svoje destruktivno ponašanje da bi se mogli osećati opušteno i sretno ili da bi mogli doživljavati svoju egzistenciju kao smisaonu.

Većina ljudi koja ne shvata značaj unutrašnje interakcije odgovore za svoje probleme traže samo izvan sebe ili samo kroz interakciju s okolinom. Iako je interakcija s okolinom veoma značajna, pošto uvek usmerava unutrašnju interakciju, samo kroz nju čovek nikada ne može da prevaziđe svoju nefunkcionalnost, vec je neophodno izvrsiti radikalnu promenu u nacinu misljenja.

Ono što uzrokuje naviku u ponašanju ljudi je navika u samom procesu mišljenja ili ustaljena unutrašnja interakcija. Zbog toga je nužno da ljudi uspostave potpuno drugačiju unutrašnju interakciju ili potpuno drugačiji proces razmišljanja. Za ljude koji su formirali određene štetne navike, kao i afektivno reagovanje je karakteristično da uvek reaguju iz veoma snažnog osećanja Polusvesnog ega, a ne iz njihove suštine ili duhovne svesti.

Za interakciju s duhovnom svešću je potrebna dublja i duža unutrašnja interakcija. Obično se za osobu s nefunkcionalnim ponašanjem i kaže da „plitko misli“ ili da nema suštinsko razumevanje, dok se za sposobnost sagledavanja suštinskih zakonitosti kaže „duboko mišljenje“.

Duhovno razvijeni ljudi su pronikli u zakonitosti mišljenja ili razvoja vlastite svesti sto im omogucava da vrse pravilnu unutrašnju interakciju. Zato oni mnogo lakše i brže shvataju i sebe i sve oko sebe, odnosno dobijaju jasan uvid u potrebno ponašanje u bilo kojim okolnostima. Ohrabrujuće je to što se tehnika pravilne unutrašnje interakcije može naučiti i savladati. Potrebna je samo doslednost, istrajnost i upornost.

Ljudi koji afektivno reaguju ne bi smeli dopustiti osećanju besa da ovlada njima, jer će to uticati na njihovu sposobnost funkcionalnog mišljenja ili rasudjivanja. Kao što je već ranije istaknuto različita osećanja podsvesnog i nadsvesnog imaju karakterističan efekt na telo.

Ukoliko osoba počne osećati određene fizičke simptome specifične za početak afekta, treba sama sebe da zaustavi. Da pocne činiti nešto sasvim drugačije nego što je do tada sebi dopuštala da čini. Tako na primer, ukoliko je ostajala u prostoriji s ljudima prema kojima je njen bes bio usmeren, trebala bi ih što pre napustiti, ili pronaći neki novi način ponašanja koji će onemogućiti njeno dotadašnje destruktivno ponašanje. Neophodno je da osoba zna tačno šta treba da čini u takvim situacijama da bi sprečila „zatvaranje“ tela ili umirila telesnu reakciju uzrokovanu osećanjima Polusvesnog ega i telesne svesti.

Potrebno je napraviti plan ponašanja pre afekta. Nekim ljudima može pomoći šetnja, regulisanje disanja, joga, meditacija, brojanje, određena fizička aktivnost, itd. Pošto svaki čovek najbolje poznaje svoje specifične okolnosti, kao i samog sebe, najbolje je da on sam utvrdi koju aktivnost ili način ponašanja treba da odabere.

Nakon umirivanja telesnih reakcija izazvanih osećanjima Polusvesnog ega ili telesnom svešću, osoba može osetiti pokušaj prodora drugog, mnogo mirnijeg i smisaonijeg osećanja duhovne svesti. Ukoliko se odluči za to osećanje, njime će uspostaviti duhovnu ravnotezu. Time ce formirati drugačije misli koje će joj omogućiti da shvati svoju situaciju ili da se još više osnaži i bori protiv svog destruktivnog ponašanja.

Kada intelekt stupi u interakciju s nadsvesnim nivoom ili duhovnom svešću, duhovna svest osvešćuje intelekt, tako sto mu daje uvid u Polusvesni ego, kao i niže podsvesno. Na taj način i Polusvesni ego, kao i niže podsvesno se izdižu iz tame nesvesnog u svetlost svesnog. Covek postaje svestan svojih nizih nagona i strasti koje ga navode na destruktivno ponasanje i time dobija sansu da ucini nesto u vezi toga. Takav proces se doživljava kao razvoj mudrosti koja osposobljava čoveka da prevaziđe konflikt i ostvari svoj neophodan progresivan razvoj. Bez takvog procesa je nemoguće ostvariti integritet ličnosti ili potrebnu unutrašnju razvnotežu koja predstavlja osnovni uslov zdravog psihičkog života i razvoja.

Za svesni nivo koji vrši interakciju s duhovnom svešću je karakteristično da prevazilazi ego ili ograničenost okolnostima, tj. da se transformiše u nad-ego. Takvom transformacijom osoba dobija sposobnost mirnog ili neutralnog, ali pronicljivog posmatrača svojih vlastitih reakcija ili različith osećanja, misli, želja ili nagona iz nižih svesnih nivoa što se manifestuje kao suštinsko razumevanje i sebe i okolnosti. Na taj način osoba je u stanju da dobija potreban ili pravilan uvid u to šta treba da čini ili kako da se ponaša da bi ostvarila svoj funkcionalan, konstruktivan razvoj s okolinom.

Komentari:

als011 reče: mart 12, 2010 u 9:12 pm

Sofija, tek sada sam otkrio vaš blog. Tekstovi su sjajni, ali još nisam pogledao sve što je napisano. Prijavio sam se da bih mogao da pratim. Hvala na trudu jer malo je vrednih tekstova u blog sferi.

Pozdrav

Aleksandar

sofija6 reče: mart 12, 2010 u 11:14 pm

Aleksandre, hvala i tebi što si mi dao do znanja da ima ljudi koje ova tema interesuje. Ja zbog njih i pišem ovaj blog. Često imam osećaj da veći deo onog što pišem dopire iz višeg svesnog izvora sto ja samo transformišem u reči. Odnosno, da ne dolazi iz mene već kroz mene. Zato osećam svetu dužnost da takvu spoznaju podelim sa svima onima kojima ona nešto znači.

Pozdrav i sve najbolje.

afroditta reče: mart 15, 2010 u 9:41 am

Navike stvaraju neku vrstu uzorane brazde. Energiju za svoj opstanak crpe iz reakcija na podrazaj ! Tako se desava da pojava ljutnje i njeno rasplamsavanje opstaje na toj stazi jer se burna reakcija brine za njenu prohodnost.Navika,nestaje u trenutku posmatranja sta se zbiva u umu i ne uzimanjem provokacije na analizu.Kao sto i sama kazes,potrebno je primjeniti neki drugi reakcioni princip,na neki nacin prekinuti tu unutrasnju dramu,usresredivsi svoj fokus na neku drugu radnju.,ali po meni i prihvatiti to stanje u sebi.Jos jedan od nacina kako se navika odrzava je i putem otpora koji pruzamo.A otpor je takode vrsta nergije koja se dolijeva i snazi naviku,kao i sam ego. Kada svijesno prihvatimo osjecaj ljutnje u sebi,mi time ne dolijevamo vise „ulje na vatru“ i ljutnja splasnjava.Pojavljivace se isporobavanja jos neko vrijeme,ali ako uspijemo da odrzimo sebe kao posmatraca,eneergija se gubi,a time se polako i zatire trag uzorane brazde ,koja je do tada bila jedini poznati put.A onda dozivimo svoje svijesne pomake,zadobijamo nove alate i znamo da je sve moguce u svijetlu svijesnosti !🙂🙂

Pozdrav i tebi Sofija ! 🙂

sofija6 reče: mart 16, 2010 u 10:00 am

Najopasnija zabluda za duhovni razvoj ljudi je uverenje da su ostvarili potpuni ili savrseni razvoj. Duhovni razvoj je proces koji traje citav zivot. Samosvest ljudi uvek predstavlja odredjenu fazu razvoja, sto znaci da je nemoguce dostici konacnu ili savrsenu spoznaju u fizickoj egzistenciji koja nece moci jos vise da se produbi ili usavrsi.

Mada je za duhovno razvijene ljude karakteristicno da nemaju u tolikoj meri izrazen ego i polusvesni ego (nerasciscenje konflikte, zablude, predrasude) kao ljudi sto ne preispituju sami sebe ili sto nemaju uvid u vlastiti razvoj, ipak niko nikad u potpunosti nije bez njih.

Polusvesni ego je najblizi svesnom nivou. Kada se desi neki traumatican dogadjaj prvo cime nasa svesnost kontaktira je polusvesni ego. Iz njega su reakcije uvek snazne, cesto agresivne ili mozda cak i rezignirane (sve zavisi od iskustava osobe). Takva reakcija nikada nije funkcionalna posto je „nepromisljenja“. Ona predstavlja neku vrstu automatske ili mehanicke reakcije na situaciju ili nadrazaj iz okoline. Njome covek ne moze da „nadraste“ situaciju ili da nadje konstruktivno resenje problema posto ne koristi puni svesni potencijal koji se nalazi u nadsvesnom nivou (duhovnoj svesti).

Kada ljudi nisu svesni takve zakonitosti, oni nisu u stanju da pomognu sami sebi, vec se prepustaju takvim impulsima ili reaguju iz njih. I njima samima nije jasno zasto tako reaguju. Kasnije im moze biti zao, ili se mogu osecati zbunjenim, losim, itd. Time samo jos vise prodube vlastito nefunkcionalno reagovanje, jer kao sto si i sama rekla, u mozgu se stvara odredjena putanja koja uzrokuje da cinimo uvek istu reakciju i tako stvramo naviku.

Kada ljudi postanu svesni takve zakonitosti oni mogu i da preduzmu odgovarajuce mere da vise tako ne reaguju, pa se i kaze: „Kada znamo bolje, radimo bolje.“

Mi imamo izraz da je neko „van sebe“ kada je ljut ili kada se neuracunljivo ponasa. Takav izraz odgovara istini posto se u takvim momentima osoba koncentrise na ono sto se desava izvan nje, a ne u njoj. Ono sto ona treba da cini je koncentracija na unutrasnja zbivanja ili na ono sto se desava u njoj samoj. Tako na primer, iduci put kada oseti poznate simptome treba sama sebe zaustaviti ili reci: „Stop. Smiri se. Ova reakcija mi nece pomoci. Ovo nisam ja vec moj polusvesni ego, itd.“

Vec takav promenjen unutrasnji dijalog je dovoljan da omoguci izvesno smirenje kojim ce se omoguciti laksa interakcija s duhovnom svescu ili osecanjem mira i stalozenosti. Tek spojem intelekta s duhovnim nivoom, osoba je u stanju da nepristrasno posmatra sva svoja osecanja i misli i da ih usmerava. Ukoliko se osoba ne izdigne do takvog nivoa ona nece biti u stanju da kontrolise nize osecanje polusvesnog ega, vec ce mu se prepustiti, tj. ono ce kontrolisati nju i njeno ponasanje.

Znaci, neophodno je postici potpuno smirenje ili stupiti u interakciju s duhovnom svescu da bi bili u stanju da imamo neutralan stav ili uvid u nas same, sto ce nam omoguciti da imamo i jasniji uvid u samu situaciju, a time i njeno konstruktivno resenje.

Mi ne mozemo da kontrolisemo nista ili nikog osim sebe. Ako se ljutnja ili bilo kakvo drugo neprijatno osecanje pojavi to je OK. Ne smemo ga sputavati vec ispoljiti ili osetiti, ali tako da znamo da dolazi iz nizeg nivoa svesti cime imamo i odgovornost da ne dozvolimo sebi da reagujemo iz njega ili da kroz njega povredjujemo druge.

Svidja mi se ovo sto si napisala:

Pojavljivace se isprobavanja jos neko vrijeme,ali ako uspijemo da odrzimo sebe kao posmatraca,eneergija se gubi,a time se polako i zatire trag uzorane brazde ,koja je do tada bila jedini poznati put.A onda dozivimo svoje svijesne pomake,zadobijamo nove alate i znamo da je sve moguce u svijetlu svijesnosti !🙂 :)“

Upavo tako.

crnaperla reče: novembar 2, 2010 u 7:26 pm

Oduvek sam se pitala da li se mudrost vremenom stiče, ili ona jednostavno postoji ili ne postoji u genima, pa se u neko vreme, shodno tome pojavi ili ne pojavi nikada….Iz ovog teksta mi se učini da se ipak stiče…

sofija6 reče: novembar 3, 2010 u 8:23 am

Mudrost potice iz samog jezgra ili sustine svesti. Ta sustina je zivi, neiscrpni potencijal koji se neprestano razvija ili produbljuje. Inteligencija svakog coveka je odredjena genima. Medjutim, mudrost ne predstavlja inteligenciju vec se samo ispoljava kroz nju. Inteligencija je nizi svesni nivo, dok je mudrost koncentrisana u najvisem nadsvesnom nivou ili duhovnoj svesti.

Mudroscu se pronalazi svrha i smisao egzistencije sto rezultira unutrasnjim mirom, konstruktivnoscu, funkcionalnoscu, ispunjenoscu, zadovoljstvom i radoscu. Postoje veoma inteligentni ljudi koji uz zapostavljen duhovni razvoj nisu u stanju da ostvare unutrasnji mir, funkcionalnost i zadovoljstvo, dok postoje ljudi koji nisu u tolikoj meri inteligentni ili obrazovani, ali koji kroz duhovni centar postizu unutrasnji mir i funkcionalnost, o cemu sam ja pisala pod naslovom „Razlika izmedju obrazovanja i mudrosti“

crnaperla reče: novembar 3, 2010 u 3:36 pm

Pa ti si prava riznica mudrosti 🙂

Hvala

sofija6 reče: novembar 4, 2010 u 6:07 am

Ha, ha. Hvala i tebi na tako lepim recima. 🙂

 

Polusvesni ego

                                     16

Oko pitanja urođenih i stečenih osobina ljudi postoje razna, kontroverzna gledišta. Ipak, opšteprihvaćena činjenica je da period detinjstva ima ogroman značaj na formiranje karaktera odraslog čoveka. Zato se izuzetno velika pažnja posvećuje vaspitanju dece ili pronalazenju efikasnih metoda koji ce omoguciti njihov nesmetan, zdrav ili funkcionalan psihicki razvoj. Takav podatak je već sam po sebi dovoljan da ukaže na značaj okoline ili iskustava koja deca stiču u procesu razvoja i formiranja njihovog karaktera.

Iako je inteligencija svakog coveka određena njegovim rođenjem, proces njenog razvoja podleze izvesnim zakonitostima. Zbog toga se i nameće nužnost otkrivanja tih zakonitosti da bi ljudi bili u stanju da usmere svoj razvoj ili da ostvare potrebnu funkcionalnost.

Ukoliko ljudi ne vrse potrebnu interakciju s nadsvesnim, oni gube kontakt sa svojim istinskim sopstvom, sto se u svesnom nivou odrazi kao nedostatak autenticnosti i sustinskog razumevanja, kako sebe, tako i svoje okoline. Takvi ljudi nisu u stanju da pravilno protumace ili osmisle interakciju s okolinom, vec stvaraju zablude i predrasude kroz novo, snazno osecanje Polusvesnog ega, cime dolazi do disfunkcionalnog razvoja.

Polusvesni ego ostaje najblizi i najcesci pratilac svesnog nivoa, pa prve reakcije ljudi obicno poticu iz njega i to kao osecanje nize vrednosti, nesigurnosti, straha, bespomoćnosti, kao i agresivnosti, arogantnosti, otudjenosti, besa, patnje itd., iz cega proizilaze disfunkcionalne, neuroticne misli. Naravno, da su takva osecanja i takve reakcije javljaju kod svih ljudi, ali ne u tolikoj meri i ucestalosti kao kod ljudi koji imaju dominantan Polusvesni ego u licnosti.

Neki ljudi mogu sebe dozivljavati preterano vrednim, dok se neki opet, mogu osecati bezvrednim u odnosu na okolinu. Iako su to izrazite suprotnosti u karakternim osobinama i ponasanju, one ipak imaju zajednicki uzrok. Obe predstvaljaju vrstu neuroticnosti usled toga sto takvi ljude ne koriste svoj puni svesni potencijal. Zato nisu u stanju da imaju jasan uvid u vlastitu disfunkcionalanost, pa je nisu u stanju ni prevazici.

Polusvesni ego ne prate uvek negativna osećanja. Njega moze pratiti i osecanje zadovoljstva i veselog raspolozenja. To se desava u slučaju ispunjenja sebičnih, kao i povrsnih potreba i zelja, ili usled oholih i aroganthih misli o sopstvenom značaju i vrednosti. Međutim, takvo zadovoljstvo i radost se uvek razlikuje od sustinskog, postojanog osećanja radosti i duhovnog mira.

Mada Polusvesni ego, kao i pod-ego, spada u domen podsvesnog on se ipak, razlikuje od njega. Pod-ego proistice iz urodjenog nagona Telesne svesti (Frojdov id), dok Polusvesni ego nastaje vanjskim uticajem ili formiranjem osecanja u interakciji s okolinom kroz traumaticne dogadjaje i neprijatna iskustva.

Vecina nerasciscenih i potisnutih konflikata potice iz perioda detinjastva. Decija psiha je delikatnija ili osetljivija nego psiha odraslih ljudi. Kod njih mnogo brze i lakse dolazi do formiranja Polusvesnog ega. Jedan od razloga je i taj sto se deca nalaze u procesu rasta i razvoja, pa nemaju u tolikoj meri sposobnost razumevanja svojih okolnosti, kao i nacina da ih menjaju. Tek se odraslim ljudima pruza takva mogucnost. Zbog toga oni imaju i visi stepen odgovornosti za svoj zivot i ponasanje.

Međutim, koliko će odrasla osoba biti sposobna da ostvari funkcionalnost u svom zvotu, ili da li će uopste biti svesna svoje disfunkcionalnosti, zavisi od njenog formiranja u periodu detinjstva. Naime, ukoliko je u detinjstvu prisutna stalna akumulacija Polusvesnog ega, uzrokuje se formiranje mnogobrojnih zabluda ili pogresna interpretacija vrednosti i u ljudima i u njihovoj interakciji s okolinom.

Vecina ljudi i skoro sva deca, koja dugo vremena provode pod nenormalnim okolnostima (okruženi okrutnošću ili konstantnim stresnim situacijama) prihvataju takvo stanje kao normalno i prirodno. Oni nisu u mogućnosti da shvate uzroke svojih negativnih osećanja i misli, te ih doživljavaju kao svoju pravu suštinu.

U zavisnosti od specifičnih negativnih iskustava, različita deca različito doživljavaju sebe ili svoju individualnost u odnosu na sve izvan njih. Kod dece, koja doživljavaju stalna poražavajuća iskustva u interakciji s okolinom, se javlja osećaj inferiornosti. Osećajući samo bolna i negativna osećanja i misli, takva deca mogu doživljavati sebe nesposobnim za lepa i plemenita osećanja, te zato manje vrednim od drugih ljudi. Oni sebe mogu doživljavati lošim, zlim, bezvrednim, nedostojnim, glupim, itd. Sve to uzrokuje da na događaje iz okoline reaguju pasivno, rezignirano pa često i nepromišljeno i neodgovorno.

Ponekad se opet kod dece koja su bila prinuđena da brinu sama o sebi da bi opstala (usled neodgovornog tretmana roditelja ili ljudi iz njihove najbliže okoline) može javiti veoma izražena crta superiornosti u odnosu na sve izvan njih. Za decu o kojima brinu njihovi roditelji je karakteristično da razvijaju veoma snažno osećanje ljubavi prema njima, kao i svesnost o važnosti ili značaju roditelja za njihov opstanak.

Deca koja su prinuđena da brinu sama o sebi, sva ta osećanja mogu usmeriti sama na sebe, tako da to prerasta u nesrazmeran osećaj važnosti samih njih u odnosu na sve izvan njih. Međutim, ovo nije pravilo pošto su prisutne različite individualne varijacije u ponašanju dece, te neka deca u takvoj situaciji mogu da razviju osećaj inferiornosti u odnosu na njihovu okolinu.

Precenjivanje samog sebe i svoje vrednosti ili narcisoidna sebičnost može se desiti i kod dece čiji su roditelji nekritički razmatrali svaki njihov konflikt s drugom decom ili ljudima, te su uvek branili njih, smatrajući ih perfektinim i nepogrešivim, a sve ostale manje vrednim i nedostojnim, čak i onda kada je njihovo nedolično ponasanje bilo očigledno.

Iako je podrška i razumevanje dece od neprocenjivog značaja za njihov razvoj, isto tako njihovo nerealno ili nekritičko idealizovanje može da doprinese njihovoj arogantnosti. U nekim slučajevima deca mogu da razviju i kompleksan osećaj inferiornosti i superiornosti u isto vreme. Sve te pojave su posledica otežanog ili sprečenog duhovnog razvoja usled formiranja Polusvesnog ega ili snažnih, ali neosmišljenih osećanja u interakciji s okolinom.

Takvo zaostajanje duhovnog razvoja u inteligenciji se uvek odrazi kao određena destruktivnost, abnormalnost ili disfunkcionalnost u misljenju, samim tim i ponašanju ljudi. Kod nekih ljudi destruktivnost može biti usmerena na okolinu, dok kod nekih ljudi ona može biti usmerena na njih same. Isto tako, kod nekih ljudi destruktivnost može biti podjednako usmerena i na njih i na njihovu okolinu.

To je poremećaj kojeg ljudi još uvek nisu u dovoljnoj meri svesni pošto je veoma čest i uobičajen. Svaki manipulativan, sebičan, nemoralan, arogantan i neiskren čovek, ma koliko inteligentan i uspešan on izgledao, u stvari je duhovno nerazvijen i disfunkcionalan čovek. Isto kao i svaki covek koji nije svestan svoje prave vrednosti ili koji nema licno dostojanstvo, pa dopusta ponizavajuci tretman ili ostaje u odnosu u kojem trpi nasilje. Spinoza je veoma pronicljivo ili tačno okarakterisao takav disfunkcionalan razvoj ljudi kroz sledeću izreku: „Onaj koji prezre samog sebe, najbliži je oholom čoveku.“

Nivoi svesti

                                              15

Nadsvesni ili duhovni nivo se u svesnom nivou dozivljava kao ljubav i savest. Iz osecanja ljubavi proizilaze radosne, inspirativne misli, koje ispune telo nekom čudnom svetlošću i lakocom. Celokupno biće pocinje vibrirati na drugačiji način. Covek se naprosto transformise i u svemu pronalazi smisao, pa se i kaze da neko lebdi ili sija od sreće, da je ozaren radošću, da je blistavo srećan, ili da zrači ljubavlju. Ljubav ima blagotvorno dejstvo na telo i um pošto ih otvara ka višoj duhovnoj sferi.

Podsvesno je najniži nivo svesti koji deluje ispod intelektualnog ili svesnog nivoa. Ono se po mnogo čemu podudara s Frojdovim objašnjenjem id-a, a manifestuje se kao destruktivni nagon ili osećanja mržnje, straha i besa koje prouzrokuje mučninu u stomaku, lupanje srca, napetost mišića, grčenje ili zatvaranje tela. Takvim telesnim zatvaranjem se odvaja od suštine ili svetla smisla što se doživljava kao unutrašnja tama. Zato se često čuju izrazi kao na primer: tmurno raspoloženje, mračno osećanje mržnje i besa, pao mu je mrak na oči, itd.

Posledica takve unutrašnje tame je smanjenje intelektualne sposobnosti ili rasuđivanja, samim tim i izbora reakcija, te se počinje ponašati u okviru nužnosti. Misli postaju nesredjene, ili čak i neuračunljive, usled toga što su vodjene telesnim porivima, pa ego degradira u pod-ego. Covek gubi kontakt s duhovnom dimenzijom ili razumom. Ne kaze se bez razloga da se u takvom stanju deluje nepromisljeno, iracionalno, nerazumno, bezumno, suludo, itd.

Ovde se opet, treba osvrnuti na hriscansko tvrdjenje da se bog nalazi u svemu sto postoji kao Otac, Sin i Sveti Duh, sto u fizickoj dimenziji stvara pojavu materijalnosti u vidu tame, svetlosti i etericnosti. Da se iza vidljive pojave ili materijalnosti uvek krije nevidljiva sustina boga. Ne podseca li to na svest i njene transformacije? Odnosno, tamu nesvesnog ili sazeto jezgro osecanja , svetlost intelekta i etericnost razumevanja?

Koliko ima slucaja u tome sto atom podseca na svemir? Georges Lemaitre je postavi hipotezu o svemiru kao drevnom atomu ili kosmickom jajetu iz cega se razvila teorija Velikog Prasaka. Tamna materija svemira ima karakteristike jezgra, dok se galaksije kao elektroni krecu po prostoru.

Dok fizika proucava materiju ili pojavu, dotle duhovnost prodire u svesni ili sustinski entitet iza pojave. Ono sto fascinira, to je njihova podudarnost. Tako na primer, u mnogim duhovnim ucenjima dusa je sfera osecanja koja se krije u dubini telesne tame i pojavne pasivnosti. Njeno jezgo je ljubav ili neodoljiva snaga privlacnosti kojoj se ne moze izbeci ukoliko se udje u njen domen. Dusa je skrivena iskra zivota u svakom telu. Ali, posto je sazeta u tami ostaje nejasna ili neshvatljiva. Zato ima karakteristike nesvesnog nivoa.

Medjutim, nesvesni nivo je sustina svesnog nivoa, ili misli koje se manifestuju kao jasnoca, aktivnost ili zivot. Misao iskrsne iz dubine tame (duse) kao svetlost koja se siri, individualizuje i razmnozava i time stvara razumevanje u vanjskom, etericnom polju duha. Duh je potencijal razumevanja ili visina kojoj sirina misljenja neprestano tezi. Osecanje, misao i razumevanje je sustinsko jedno. Ili, ista svest u vecnom ciklusu transformacije i samoobnavljanja, sto je simbolicno predstavljeno i kroz krst. U njemu i gornji i donji krak, kao i krakovi koji se sire postaju jedno u sredistu.

Da bi misao ljudi bila u stanju da postigne potrebnu jasnocu, razumevanje ili funkcionalnost, ona se mora izdignuti do visine duha. U protivnom ostaje zarobljena, ili unutrasnjom tamom, ili svetlom vlastitog ega ili spoljasnjim bleskom. Na taj nacin covek ne moze spoznavati i razvijati svoje istinsko ja ili istinsko sopstvo.

Interakcija i transformacija misli i osećanja stvara neprestanu promenu ili aktivnost. Ali, se time takodje formira i “tacka” njihovog sretanja koja nije ni misao ni osećanje, mada u sebi sadrži jasnoću misli, kao i dubinu osećanja. To je stanje svesne celovitosti ili jedinstva. Ono se manifestuje kao duhovni mir i neutralnost koja obuhvata ili spaja polarnost misli i osećanja, cime se dobija sustinski uvid ili razumevanje. Dok se ne ostvari takva duhovna ravnoteza nije moguce osmisliti pojavni besmisao, nered ili nemir koji se kreira konstantnim svesnim sažimanjem i ekspanzijom osećanja i misli.

Jasan uvid se nikada ne može ostvariti u polarnosti svetla i tame već u njihovom jedinstvu. Jedino se takvim jedinstvom postiže pravilno osvetljenje koje nam omogućava suštinski uvid. Preterana svetlost ima zaslepljujući efekt te sprečava uvid, isto kao i tama. Zbog toga je neophodno da inteligencija ljudi dopire do njihovog istinskog sopstva da bi bila u stanju da koristi svoj puni potencijal i ostvari suštinsko razumevanje.

To se postize kroz nad-ego. Nad-ego je moment svesne celovitosti u necijoj inteligenciji kroz koji ona dobija-uvid u svoje istinsko sopstvo preko kojeg dostize visi stepen samosvesti ili razumevanja. S razlogom kazem moment jer, se takvo svesno stanje ne moze ostvariti jednom za svagda, vec ga je neophodno stalno inicirati i dostizati dokle god smo u ovoj dimenziji. U tome se i sastoji proces duhovnog razvoja. Sto god neko ima vise takvih momenata, on postaje svesniji, funkcionalniji i plemenitiji, jer razvija vlastitu autenticnost ili originalnost.

Nad-ego se ne zadrzava mnogo na telesnim potrebama, posto je usmeren na večnost i lepotu izvan tela i materije ili na skriveni smisao sustine, a ne pojave. Njemu pojave sluze da stigne do sustine. Kroz samosvest nad-ega čovek svoje pojavno, individualno bitisanje izdize u visu duhovnu sferu i time postaje svestan zajednistva ili sustinskog jedinstva svega sto postoji. To mu omogucava da prevazilazi ograničenost fizičkom egzistencijom i okolnostima u kojima se nalazi.

Podsvesno je u uskoj vezi s materijalnim oblikom ili telom, te predstavlja mehanizam samoodbrane, kao i najnizu Telesnu svest koja je u potpunosti lisena moralnosti. Moralnost je osnova svesne kompleksnosti. Svesni nivo dostize visi kvalitet ili visi stepen razumevanja tek uvidom u dobro i zlo, tj. sposobnoscu da razlikuje konstruktivnost od destruktivnosti.

Telesna svest ima karakteristike izuzetno individualne i otudjenje svesti koja je isključivo ograničena na zadovoljenje sebičnih, telesnih potreba, a takođe i na odrzanje i očuvanje svoje izdvojene egzistencije. Zbog toga ona predstavlja slepi, divlji ili zivotinjski instinkt samoodrzanja koji svoju vlastitu egzistenciju stavlja iznad svih ostalih.

Međutim, iako takva svest predstavlja instinkt samoodržanja, ona u isto vreme predstavlja i potencijalnu destruktivnost za samu sebe. Osnova te destruktivnosti nalazi se u njenom veoma ograničenom ili uslovljenom i nužnom razvoju. Takav razvoj neminovno rezultira potpunim gubitkom izbora, samim tim i konačnošću ili destruktivnošću. Osnovni uslov kreativnosti ili kontinuiteta nalazi se u mogućnosti izbora. Bez izbora nema ni kreativnosti ni kontinuiteta. Odsustvo izbora nužno uslovljava konačnost ili destrukciju.

Kada se svesni nivo nekog coveka identifikuje s najnizim podsvesnim nivoom ili destruktivnim nagonom i osećanjima u njegovoj licnosti dominira pod-ego koji stvara ograničenu samosvest ili ograniceno razumevanje. Takav covek nije u stanju da nađe smisao i vrednost u ničem drugom sem u svojoj otuđenoj i sebičnoj egzistenciji. On sve dozivljava kao potencijalnu pretnju. Zato ima antagonisticki odnos prema svemu izvan sebe. To je uglavnom samosvest ljudi koji nalaze zadovoljstvo u mučenju, okrutnosti, svireposti ili destruktivnom ponasanju. Samosvest pod-ega gubi sposobnost objektivnog razumevanja, pa postaje krajnje disfunkcionalna i vodi ka dusevnim poremecajima.

Ego

                                             14

Ego je najpopularniji ali, u isto vreme, i najkontroverzniji termin. U nekim duhovnim ucenjima on se odredjuje kao glavni uzrok disfunkcionalnog ponasanja ljudi, pa je dobro poblize razmotriti njegove karakteristike. Rec ego potice od latinske reci ja koja znaci samosvest ili svest o sebi. Zasto je samosvest znacajna?

Ona je neophodan element svesne funkcionalnosti i razvoja. Bez svesti o sebi, ili vlastitom identitetu, nema ni svesti o necem izvan sebe ili objektivnosti. Ego je posrednik izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg. Gubitkom samosvesti ili identiteta dolazi do potpune svesne disfunkcionalnosti. Osoba vise nije u stanju da vrsi smisaonu interakciju s okolinom. Dakle, svaki covek ima ego. On se nalazi u samoj strukturi licnosti. Bez njega svesni nivo jednostavno ne bi mogao funkcionisati.

Medjutim, iako svi ljudi imaju ego, postoje znacajne razlike u njihovoj samosvesti ili dozivljaju njihove individualnosti u okviru objektivnosti. Tako na primer, za neke ljude se kaze da imaju veliki ego. Time se nastoji reci da su arogantni; da precenjuju svoj znacaj i vrednost u odnosu na druge ljude i svoju okolinu. Neki ljudi, opet, smatraju sebe beznacajnim ili manje vrednim od drugih i okoline. Dok, neki ljudi podjednako vrednuju i sebe i svoju okolinu. Od kuda takve razlike i kako one nastaju?

Razvoj ega ili samosvesti je uslovljen unutrasnjim i spojasnjim faktorom. Unutrasnji faktor su osecanja, dok razlicite okolnosti ili zivotne situacije predstavljaju spoljasnji faktor. Kako ljudi dozivljavaju ili definisu njihovu individualnost u okviru objektivne svesti, zavisi od interakcije ega s različitim nivoima nesvesnog. Iz razlicitih osećanja ili razlicitih nivoa nesvesnog (podsvesnog, nadsvesnog) proisticu i razlicite misli ili razumevanje egzistencije. Svaki nadrzaj iz okoline (razlicite zivotne situacije i okolnosti) aktiviraju unutrasnje nivoe svesti u vidu razlicitih osecanja.

U zavisnosti koje osecanje (nivo svesti) ego bira, zavisi i njegova reakcija ili njegova interpretacija i shvatanje date situacije. Ukoliko se ego identifikuje s podsvesnim nagonom on degradira u pod-ego. Time svesni, intelektualni nivo postaje iracionalan, ogranicen i destruktivan. Ukoliko se identifikuje s nadsvesnim nivoom, tad prerasta u nad-ego, cime intelektualni nivo dobija mudrost ili sposobnost da na konstruktivan nacin resava konfikte ili da prevazilazi teskocu. Samosvest takve osobe ostvaruje sustinski uvid i u sebe i u sve oko sebe, sto joj i omogucava da shvati jedinstvo i medjusobnu povezanost svega sto postoji.

Duhovni razvoj ljudi se ne treba povezivati samo s religijom, jer ima mnogo sire znacenje. Da bi ego bio u stanju da uskladjuje unutrasnje i spoljanje razlike, odnosno da odrzava potrebnu razvnotezu za razvoj zdrave i funkcionalne licnosti on mora vrsiti interakciju s nadsvesnim nivoom. Bez duhovnog uvida ego ostaje u domenu podsvesnih nagona ili osecanja cime dobija ogranicen uvid u vlastitu sustinu i univezum koji ga stvara i odrzava. Time i dolazi do dezintegralnosti licnosti, odnosno disfunkcionalnosti, otudjenja i destruktivnog ponasanja.

Za razliku od podsvesnog i nadsvesnog nivoa, koji su prisutni od samog rodjenja, Polusvesni ego predstavlja nagomilana, neosmišljena iskustva i konflikte koji se stiču za vreme života. On se najcesce javlja u vidu unutrasnjeg dijaloga koji obiluje predrasudama i zabludama. Ili u vidu, bolnih osecanja koja otezavaju egu njegovu interakciju s nadsvesnim nivoom, sto ga zadrzava u nefunkcionalnom nacinu misljenja i ponasanja.

Dakle, ego, pod-ego, nad-ego i Polusvesni ego se nalaze u strukturi licnosti svakog coveka. Od njihovog balansa i zastuplljenosti u svesnom nivou zavisi i njihova samosvest kojom definisu sebe i sve izvan sebe. Za ljude s visokim stepenom duhovnog razvoja je karakteristicna samosvest nad-ega. Snazan, ogranicen ego se uvek formira usled dominacije Polusvesnog ega, dok je kod psihopata, ubica i beskrupuloznih ljudi dominantan pod-ego.

Najveca zabulda koja se moze stetno odraziti na duhovni razvoj ljudi je misljenje da se ego moze eliminisati jednom za svagda. Tako sta nije moguce, dokle god smo u ovoj dimenziji. U njoj svaki covek, koji ima funkcionalan svesni nivo preko kojeg vrsi interakciju s okolinom, ima i podsvesni i nadsvesni nivo, a time i ego, pod-ego i nad-ego. Cak i ljudi koji su postigli izuzetno visok stepen duhovnog razvoja, u kojem dominira samosvest nad-ega, takodje imaju latentni ego, pod-ego i Polusvesni ego koji veoma lako moze postati aktivan ukoliko nisu dovoljno budni ili oprezni. Ili, ukoliko se nadju u traumaticnoj situaciji koja prevazilazi njihov trenutni stepen razvoja.

Samosvest nad-ega ima istinski uvid u sebe i svoju sutinu. Ona razume svoju ogranicenost u odnosu na svoj bezgranicni potencijal. Zato i nema iluziju o vlastitoj savrsenosti, a time ni eliminaciji ega. Takva iluzija se javlja usled izvesnog disbalansa u strukturi licnosti, ili upravo aktivacijom i jacanjem ega.

Termini

 

                                                     13

Uz pojam svesti se, pored nesvesnog i svesnog, vezuje i mnostvo drugih termina kao na primer, podsvesno, nadsvesno, id, ego, super-ego, itd. Mnogi od tih termina još uvek nisu dovoljno jasni, i pored toga što se često koriste u svakodnevnom govoru. To se naročito odnosi na termin nesvesnog. Sigmund Frojd nesvesno odredjuje kao nepoznato, ali suštinsko u svesti, dok svesno predstavlja kao poznato i pojavno. On za nesvesno kaže: „Nesvesno je veći krug koji u sebe obuhvata onaj manji krug svesnog.“

Kao i sledeće: „Nesvesno je ona stvarana psihička realnost, nama po svojoj unutrašnjoj prirodi isto tako nepoznata kao i realnost spoljnog sveta, i ono nam je u svesnim podacima isto tako nepotpuno dato kao i spoljni svet u podacima čulnih organa.“

Mada su termini svest i svesnost veoma bliski, izmedju njih ipak postoji znacajna razlika. Termin svest je opšti pojam koji obuhvata i svesno i nesvesno. Svesni nivo su misli, a nesvesni osecanja. Dakle, svesno ili svesnost je uži pojam od svesti pošto predstavlja samo jednu od razlika svesti ili samo proces mišljenja.

Osecanja imaju karakteristiku intenziteta (snage) ili nerazumljive svesne sazetosti, za razliku od misli koje se manifestuju kao neprestana svesna aktivnost, razlozenost i individualizacija. Osecanja predstavljaju koncentrisano jedinstvo misaonih razlika, pa su zato nesvena. Ona su sustina buduce aktivnosti misli ili svesnog nivoa. Onog momenta kada osecanja dostignu kulminaciju sazetosti ili snage ona brsnu, tj. ekspanziraju u razlicite, individualne misli. Takva individualnost (razlicitost) misli omogućava njihovu stalnu interakciju ili aktivnost sto doprinosi njihovoj razumljivosti.

Frojd je u domenu nesvesnog ili osecanja uocio delovanje dva protivrecna nagona koja imaju različit i specifičan efekt na telo i misli. On ih je okarakterisao kao Tanatos (bog smrti) i Eros (bog ljubavi) prema uzoru na grcku mitologiju. Tanatos je usko vezan uz telo ili otudjenu individualnost, haos, nasilje, mrznju, okrutnost, besmisao, destrukciju, unistenje ili smrt. Eros je nagon zivota, reda, smisla, skladnog zajednistva, konstruktivnosti ili ljubavi.

Poznato je da je on pridavao preteran znacaj seksualnosti pa je libido vezivao uz Eros. Medjutim, oba ova nagona ipak svrstava u nesvesno. Pored nesvesnog sve cesce se mogu cuti i termini podsvesnog kao i nadsvesnog. Sta ti termini znace i kako bi se mogli okarakterisati?

Ti termini imaju svoju osnovu upravo u Frojdovoj podeli nesvesnog na Tanatos i Eros ili njegovom uocavanju protivrecnih nagona. Tanatos je najnizi, primitivni nagon besmisla ili haosa koji se nalazi ispod svesnog nivoa pa, se shodno tome oznacava kao podsvesno. Eros je naprotiv, iznad svesnog ili intelektualnog nivoa, pa se zato naziva nadsvesni nivo. On je sama srz svesti ili potencijal smisla i konstruktivnog/duhovnog razvoja. Dakle, podsvesno, svesno i nadsvesno se odnose na razlicite nivoe svesti.

Ocigledan dokaz postojanja podsvesnog i nadsvesnog nivoa u svesti ljudi se najbolje može zapaziti kroz njihove različite reakcije na telesna zadovoljstva. Nisu svi ljudi podjednako motivisani telesnim zadovoljstvom. Ljudi sa zaostalim duhovnim razvojem se iskljucivo rukovode telesnim porivima bez obzira na moralne principe ili stetne posledice po druge. Ljudi s visim stepenom duhovnog razvoja nisu ograniceni samo licnim, telesnim zadovoljstvima, vec imaju obzir i prema potrebama drugih. Oni se rukovode moralnim principa zajednistva cime primitivno, telesno zadovoljstvo podredjuju višim idealima i zadovoljstvima duhovnog. Bez nadsvesnog, duhovnog nivoa takva reakcija ljudi jednostavno ne bi bila moguca.

Frojdovo skretanje paznje na nesvesni nivo u mnogome je doprinelo boljem razumevanju svesti. Nista manje nije znacajna ni njegova struktura licnosti. Po njemu licnost u sebi sadrzi razlike u vidu id-a, ega i superega. On za id kaze sledeće:

It is the dark, inaccessible part of our personality, what little we know of it we have learnt from our study of the dream-work and of the construction of neurotic symptoms, and most of this is of a negative character and can be described only as a contrast to the ego. We all approach the id with analogies: we call it a chaos, a cauldron full of seething excitations… It is filled with energy reaching it from the instincts, but it has no organisation, produces no collective will, but only a striving to bring about the satisfaction of the instinctual needs subject to the observance of the pleasure principle.“

Contains everything that is inherited, that is present at birth, is laid down in the constitution ― above all, therefore, the instincts, which originate from the somatic organisation, and which find a first psychical expression here (in the id) in forms unknown to us.“

Ego je svesni, intelektualni deo licnosti kojim se formira identitet. On se nalazi pod stalnim pritiskom, jer nastoji da pravi kompromis izmedju protivrecnih zahteva id-a i superega, cime dolazi do stvaranja unutrsanjeg konflikta. Superego je delimično svestan, a delimično nesvestan. On teži savršenosti te motri na niže, divlje nagone id-a kao i sebične nagone ega. Predstavljen je kao kruta savest formirana po društvenim normama ili kao neuorotična savest formirana u periodu detinjstva pod uticajem roditelja.

Frojd nije u dovoljnoj meri povezao strukturu licnosti s nesvenim nivoom ili dao objasnjenje zbog cega dolazi do formiranja takve strukrure. Za to takodje postoji razlog i objasnjenje koje zahteva izmenu termina. Zbog toga cu termine id i superego, zameniti terminima pod-ego i nad-ego. S tim, sto pod-ego zadrzava karakteristike id-a, dok se nad-ego razlikuje od superega. Mada se nad-ego takodje rukovodi savescu, sama koncepcija savesti i njen uticaj na razvoj svesnog nivoa se razlikuje od Frojdove koncepcije super-ega, što će kasnije biti objašnjeno. Pored njih, uvescu novi termin Polusveni ego koji ima dosta zajednickog sa Frojdovim super-egom.

Svest

                                               12

Svest je sustina spoznavanja i zivota, pa se po kompleksnosti moze izjednaciti s pojmom boga. Zato je razumljivo sto postoji toliko razlicitih interpretacija i shvatanja tog pojma, ne samo u svakodnevnom zivotu, vec takodje i u filozofiji i psihologiji. Kontroverznost je najizrazenija prilikom odredjivanja svrhe i znacaja osecanja i misli ili osnovnih suprotnosti unutar svesti. Ipak, sa sigurnoscu se moze tvrditi da osecanja spadaju u domen nesvesnog, dok misli predstavljaju svesni nivo ili intelekt. Osecanja se obicno povezuju sa srcem, a misli s razumom.

U svakodnevnom govoru srce i razum se u potpunosti iskljucuju. Slicno je i sa razlicitim filozofskim kao i duhovnim ucenjima. Neka daju prioritet svesnom ili misaonom u odnosu na osecanja, dok druga opet, velicaju osecanja i intuitivnost u tolikoj meri da nastoje predstaviti misli kao nesto neprirodno ili cak i stetno u svesti.

Takva tumacenja su jednostrana i povrsna. Ona ostaju na nivou pojavnih svesnih razlika, ili pojavne suprostavljenosti izmedju misli i osecanja. Time nisu u stanju da sagledaju njihovu dublju povezanost ili jedinstvo koje se nalazi u osnovi samog funkcionisanja svesti. Misli i osecanja nisu nista drugo nego razlicite strane istog novcica, odnosno razlicite faze razvoja i transformacije svesti, sto je istaknuto i objasnjeno u mnogim religijama. Narocito u hriscanstvu i hinduizmu.

Svest je, isto kao i bog, sustina zivota i smisla. Zbog toga se ona neprestano menja, razvija ili transformise. To i jeste tajna njene neunistivosti. Ona uvek postoji ili kao osecanje ili kao misao ili kao razumevanje. Ona ne moze nestati. Ne moze nepostojati, jer se uvek transformise u svoju suprotnost ili razliku. Osecanje prelazi u misao, misao u razumevanje, sto opet stvara nove misli i osecanja, tj. razumevanje. Takva sustinska vecnost ili promena se u hriscanstvu predstavlja kao jedan Bog koji je u isto vreme i Otac, Sin i Sveti Duh. Ili, osecanje, misao i razumevanje. Nesto sto je suprotno i razlicito u pojavi ali, isto u sutini.

Coveka ili njegovu svest, odnosno njegovo psihicko stanje kojim stvara percepciju o sebi i drugima, ne mozemo razumeti samo kroz njegove misli ili samo kroz njegova osecanja vec, kroz njihovo jedinstvo. Misli i osecanja se ne mogu odvojiti posto proizilaze jedno iz drugog ili stvaraju jedno drugo.

I jedno i drugo je apsolutno ista svest. Kao sto je elektron u isto vreme i talas i cestica, tako je i svest u isto vreme osecanje, misao i razumevanje. Iako su to razlike koje se medjusobno iskljucuju ili koje se nalaze u pojavnom antagonistickom odnosu, one su uvek komplementarne jer proizilaze iz iste, zive sutine koja se kroz takvu suprotnost neprestano razvija i osmisljava.

Zbog toga se proces svesnog razvoja kod ljudi manifestuje kao stalna interakcija između misli i osecanja kojom dolazi do njihove transformacije usled cega nastaje odredjena percepcija ili razumevanje. U ljudima se nikada ne može pojaviti neko osećanje, a da ne izazove određene misli/razumevanje, i obrnuto. Andrew Salter u knjizi „Uslovljeno refleksivna terapija” piše:

Činjenica je da pravljenje razlike između razuma i emocija predstavlja skoro srednjovekovni ostatak.“ Morgan, razmatrajući dokaze o anatomskoj lokaciji emocinalne integralnosti kaže „ni za jedno jezgro ili region se ne može reći da sadrži nervni centar… emocionalnog ponašanja.

Ukazati racionalizaciju u ponašanju je izdvojiti naročitu seriju niti u temeljno isprepletenom tkanju cortial-sympathetic ponašanja. Terapeutska korist od koncepta racionalizacije leži u isticanju ideje da se stvaran uzrok ponašanja ne nalazi u neposrednim okolnostima već u nastavljanju pređašnje uslovljenosti. U pravom smislu reči, razum i osećanja su dve nozdrve istog nosa.

Mi možemo govoriti o različitim nivoima ponašanja, ali voleli mi ili ne, proces emocija i razuma idu jedno s drugim. Niko od nas ne može a da ih ne koristi zajedno svo vreme posto su oni u stvari jedna ista neurološka stvar. Nikada nije bilo drugačije vrste razmišljanja još od kako su naši reptilski preci napustili močvaru. Ovo izgleda da nas ostavlja u dilemi. Međutim, rešenje je jednostavno.

Nema nista lose u vođenju od strane emocija. Mi tu ne mozmo nista. Jedino je pitanje: Кojih emocija? Da li sterilnih, osakaćenih, strahom ispunjenih emocija inhibicije ili slobodnih, zdravih, vigoroznih i korisnih emocija eksitacije?”

Materija i energija sacinjavaju fizicki oblik ili telo ljudi. Zbog toga telo ima pojavu sto ga cini neposredno uocljivim. Takva uocljivost ili dostupnost omogucava otkrivanje telesnih, odnosno fizicih zakonitosi. Medjutim, one nisu jedine. Pored njih postoje dublje, duhovne zakonitosti svesti koje cine samu sustinu pojavnih, fizickih zakonitosti i telesnih promena. Njih nije moguce neposredno spoznavati u drugim telima, vec samo u sopstvenom.

Mada se većina ljudi poistovećuje s telom, njihova suština nije njihovo telo, već svest. Od nje uvek zavisi kako se ljudi odnose prema vlastitom telu. Kakav znacaj mu pridavaju ili kako ga dozivljavaju? Dok neki zanemaruju spoljasnji izgled, drugi mu posvecuju posebnu paznju. Neki, opet, preteraju s plasticnim operacijama, itd. To ne cine zbog tela, vec zbog svesti, ili njihovog emocionalnog i mentalnog stanja.

Svest je sustina razlicitih potreba i razlicite realnosti ljudi. Osećanja i misli jedne osobe možemo saznati jedino ako nam ih ta osoba sama saopsti ili ih možemo nazreti kroz njene akcije i reakcije u odnosu na druge ljude i okolinu. Mi veoma često naše vlastite akcije i reakcije upoređujemo s drugim ljudima i na osnovu te komparacije dolazimo do određenih zaključaka o njihovim mislima i osećanjima.

Medjutim, ti zakljucci ne moraju uvek biti tacni. Oni ne zavise samo od ponasanja drugih, vec i od nas. Od naseg emocionalnog i mentalnog stanja. Tako na primer, ukoliko čovekovo rasuđivanje nastaje iz osećanja straha, ljutnje, besa, itd., on će doći do drugačijih zaključaka, nego kada rasuđuje s osećanjem ljubavi, mira i sklada.

Postojanje i nepostojanje

                                    11

 

Nakon smrti nastaje razgradnja ili nestanak telesnog oblika iz fizicke dimenzije. Takav nestanak se obično odredjuje kao nepostojanje. Medjutim, koliko mi razumemo smrt ili promenu koja njome nastaje? Koliko nas ograničenost oblikom ili telom u fizičkoj dimenziji sprečava da imamo adekvatan uvid u suštinsku promenu koja nastaje procesom smrti?

Da li svest (suština života) zaista nestaje? Ili svest (duša/duh) ostvaruje svoju daljnju bezobličnu (zato nama neuočljivu) transformaciju? Da li su sve religije zaista u zabludi kada zastupaju mišljenje o večnoj svesnoj transformaciji ili duhovnoj neuništivosti? Koliko je naučna pretpostavka o nemogućnosti egzistencije svesti bez tela tačna ili potvrdjena? Koliko je ispravno takvu pretpostvaku bezrezervno prihvatiti, iako ima dosta kontradiktornosti? Odnosno, koliko je ispravno olako odbaciti duhovno shvatanje kojim se te kontradiktornosti eliminisu?

Tako na primer, pretpostavka da razgradnja tela unistava svest ili zivot (samim tim i postojanje) vodi u zakljucak da postoji nepostojanje kao suprotna dimenzija ovoj fizickoj dimenziji. Medjutim, sta je nepostojanje? Da li ga mi uopšte možemo razumeti ili odrediti? Mi u potpunosti ne razumemo ni fizičko postojanje u kojem se nalazimo, pa kako onda sa sigurnošću možemo da odredimo nepostojanje u kojem se ne nalazimo?

Ideje postojanja i nepostojanja, koje mi za sada imamo, nalaze se u potpunoj kontradiktornosti pošto se između njih ne može uočiti bilo kakva veza. Ne samo što se iz praznine, neaktivnosti, nesvesnosti, potpune tame (ili ko zna kako mi već ne zamišljamo to nepostojanje) ne može nastati postojanje, već se protivecnost nalazi u samoj izjavi nepostojanja.

Naime, mi sve što postoji definišemo kao postojanje. Ukoliko kažemo da nepostojanje postoji, to onda znači da je i ono postojanje, samim tim što postoji. Isto tako, ukoliko se kaže da nepostojanje ne postoji, opet se sve svodi na postojanje. Iz toga proizilazi da postoji samo postojanje ili stalna promena i aktivnost koja se postiže interakcijom odgovarajućih, komplementarnih razlika ili suprotnosti.

Samim tim postojanje u sebe mora uključiti sve svoje promene ili razlike i suprotnosti, pa se time opet isključuje postojanje nepostojanja. Budući da je postojanje stalna aktivnost ili promena Večno Nepostojanje ili Apsolutno Nepostojanje je nemoguće u postojanju, pošto i ono neminovno mora podleci promeni ili razlici u postojanju cime prestaje biti  nepostojanje. To opet znači da nepostojanje ne postoji, odnosno da postoji samo postojanje.

Međutim, smrt živih bića svedoči da ipak neka razlika ili suprotnost fizičkom postojanju postoji. Koja je onda ta razlika?

Da podjemo najpre od ideje nepostojanja koju trenutno imamo. Ona obiluje nedoslednostima. Kao prvo, formirali smo je samo na osnovu nepotpunog poznavanja fizicke dimenzije a, ne neposredno. Po samim njenim karakteristikama onemogucena je veza ili interakcija s fizickom dimenzijom. Time se vec ukazuje na njenu neadekvatnost. Osnovna karakteristika postojanja ili neprestane promene i razvoja zasnovana je upravo na vezi ili interakciji suprotnosti. Sto znaci, da ideja nepostojanja nije u saglasnosti s opstom idejom postojanja. Negde ipak, postoji greska.

Greška se nalazi u tome što smo mi postojanje svesti neizostavno vezali i poistovetili s oblikom, te na taj način fizičko postojanje proglasili kao opštu ideju postojanja. Medjutim, opšta ideja postojanja u sebe mora da uključi obe suprotnosti, tako da se ovo, fizicko postojanje nalazi u stalnoj interakciji sa svojom suprotnoscu.

Kao što smo videli ideja nepostojanja ne ispunjava taj uslov. Kontradiktornost nestaje tek onda kada se nepostojanje, ništavilo ili pojavna praznina zameni nefizičkim postojanjem ili svešću koja ima karakteristike apsolutne bezoblicnosti. Mi se nalazimo u dimenziji oblika. Zato je nasa procena postojanja zasnovana na obliku. On nam omogucava da otkrivamo fizicke zakonitosti univerzuma. Ali takva procena ima svoja ogranicenja, jer sve ono sto nema oblik odredjuje se kao praznina ili nista.

Medjutim, sta je praznina ili nista? Koliko mi zaista razumemo pojavnu prazninu ili nista? Nesto ne nastaje iz niceg vec, iz neceg. Tako na primer, prema sadasnjoj teoriji u fizici, prostor sacinjavaju talasi u kojima 1 kubni centimetar praznog prostora ima vise energije nego sva materija u poznatom univerzumu. Zato se s pravom moze reci da pojavna praznina nije ništa drugo nego suštinska punoća koja u sebi sadrzi sve buduće individualne ili pojavne oblike. Shodno tome, ostaje samo svest ili bezoblicno, nefizičko postojanje kao jedina moguća ili validna razlika fizičkom postojanju s kojim se ono nalazi u iterakciji.

Nastanak i nestanak nebeskih tela, kao i rađanje i smrt je očigledan primer takve interakcije ili transformacije nefizičke (suštinske) i fizičke (pojavne) dimenzije postojanja. Zbog toga smrt i rađanje predstavljaju dve neophodne razlike jednog istog, tj. aktivnosti ili razvoja postojanja ili svesti.

Idejom o postojanju nepostojanja početak ili nastanak fizičke egzistencije se dovodi do apsurda. Međutim, ukoliko odredimo nepostojanje kao nefizičko postojanje, ne samo što nestaje apsurd, nego se ispunjavaju sve zakonitosti opšte ideje postojanja.

U fizičkoj egzistenciji svaka pojava ima svoj uzrok nastanka ili svoj početak. Sve te pojave je moguće objasniti kroz fizičke zakonitosti, osim početnog uzroka tih pojava.

Tako na primer, svako dete mora da ima roditelje da bi nastalo. Ta zakonitost ostavlja zagonetku ili misteriju nastanka prvih roditelja. Kako su oni nastali? Po fizičkim zakonitostima znamo da su morali biti rođeni ali, pošto smo ih uzeli za početni uzrok ili prve roditelje, ta mogućnost se isključuje.

Međutim, time se takođe isključuju i fizičke, mehanicke zakonitosti. Odnosno, ukazuje se na njihovu ograničenost, a ne univerzalnost ili ukazuje se na nužnost postojanja skrivenog, sustinskog smisla u postojanju. A, time i nefizičkih, duhovnih zakonitosti svesti kao početnog ili suštinskog uzroka nastanka fizicke dimenzije univerzuma.


Komentari:

Damir reče: decembar 27, 2011 u 9:34 pm

“I ja sam razmisljao o ovome,tesko je svakom da shvati postojanost i sva pitanja oko toga ko shvati ovo pitanje svaki dan zivi sa pitanjem cemu sve ovo,cemu svest,osecaji,postojanost svaki dan trazis odgovor zbog cega je sve ovako kako jeste.”

sofija6 reče: decembar 28, 2011 u 5:12 am

Takva pitanja takodje karakterisu pocetak duhovnog budjenja, jer su siguran znak da se njima prevazilazi ogranicenost fizickim zakonitostima ili da se prodire u dublje, duhovne zakonitosti postojanja.

Mada takav proces cesto u sebe ukljucuje mnostvo neodgovorenih pitanja, nerazumevanje, sumnju ili izvestan nemir i nesklad, on ipak predstavlja znacajan progres ili pocetak kompleksnijeg svesnog razvoja, koji ce eventualno odvesti do viseg stepena spoznaje, a time i viseg stepena mira, slobode ili autenticnosti, bez kojih nema smisaonog dozivljaja egzistencije.

Ogranicenost fizickim zakonitostima se karakterise iluzornom jasnocom koja je zasnovana na povrsnom razumevanju postojanja, samim tim i povrsnim mirom koji nikada nije potpun ili postojan, jer se ne temelji na sustinskim, vec na pojavnim zakonitostima.

Zato se sve prosudjuje kroz ogranicenu prizmu ega u kojoj postoji pocetak i kraj u vidu radjanja i smrti, i pored njihove ocigledne kompleksnosti ili kontradiktornosti koje se nastoje ili uprostiti ili u potpunosti ignorisati. To za posledicu ima otudjenje od vlastitog viseg Sopstva sto rezultira preteranim egoizmom koji uzrokuje nesklad, nefunkcionalnost, kao i osecaj frustracije i besmisla.

Mi smo “deo” vise kompleksnije celine ili smisla koji daleko nadmasuje kapacitet ego razumevanja. I sve dotle dok nastojimo poricati ili zanemariti takvu cinjenicu necemo biti u stanju da se oslobodimo potrebe kontrole kao i arogantnosti koje nas sprecavaju da se “otvorimo” ka visoj svesnoj dimenziji koja bi nam dala potrebnu mudrost ili razumevanje da prevazidjemo teskoce i konflikte s kojima se suocavamo.

Sustina postojanja je svest. Zato su misli i osecanja takodje sustina konflikata ili teskoca, ali isto tako i sustina mira i srece. Komplementarna suprotnost razlicitih osecanja i misli je uslov svesnog razvoja. Bez nizeg ne bi bili u stanju da znamo vise ili da osetimo potrebu da se uzdignemo ka visem, boljem ili progresivnijem.