Razvoj ega

                                20

 

Spoljašnja i unutrašnja interakcija je neophodan element razvoja intelekta. Zato i jedna i druga mora biti zastupljena. Ali, ta zastupljenost mora biti uravnotežena da bi se dala mogućnost egu da stupa u interakciju s nadsvesnim nivoom i tako prerasta u nad-ego.

Kroz nad-ego čovek integriše osećanja s razumom i time ostvari unutrašnje jedinstvo, neutralnost i iskrenost kojom trezveno razmatra svoje psihičko stanje i reakcije na vanjske okolnosti. To mu daje jasan uvid i razumevanje celokupne situacije. Omogućava mu da preraste pristrasnost i sebične interese. Da shvati da su oni uzrok nesklada kako u njemu, tako i u interakciji s okolinom. Da ga oni sprečavaju da uspostavlja iskrene i bliske odnose s drugima. Zato bira da deluju pošteno ili u skladu s opštim, a ne samo vlastitim, sebičnim interesima.

Važno je razumeti da se unutrašnja ravnoteža i integralnost ne može ostvariti jednom za svagda već, da se postiže u svakom momentu i svakoj situaciji, celog života. U tome se i sastoji proces duhovnog razvoja. Iako jedan od elemenata iz strukture ličnosti može biti dominantan, ni jedan se ne može u potpunosti eliminisati. Ego podrazumeva trenutni stepen razvoja, dok nad-ego predstavlja viši potencijal konstruktivnosti i progresa kojem se neprestano teži. Zato se ego nikad ne eliminiše već, se neprestano prevazilazi i kultiviše.

Osobine kao što su na primer, želja za slavom, bogatstvom, isticanjem, zavist, ljubomora, pohlepa, rivalstvo, manipulativnost radi sebičnih interesa, povodljivost, slabost prema iskušenjima, itd., se često tumače kao prava priroda ljudi. Medjutim, potrebno je takvu pojavu bolje razmotriti i razumeti. Da li su takve karakteristike stvarna priroda ili suština ljudi? Ako, nisu, zašto su tako učestale?

Za to postoji objašnjenje. Takve karakteristike nisu prava priroda ljudi. Da jesu, ljudi ih nikada ne bi mogli prevazići, niti bi bili svesni drugačijih karakteristika. Postoje ljudi koji uspešno odolevaju iskušenjima, koji ne manipulišu, ne zavide, koji su iskreni, pošteni, itd. Iz kojih zrači duhovna snaga i lepota i time svedoči o istinskoj suštini svakog coveka.

Razlog zašto su prve osobine učestale, dok su druge veoma retke, nalazi se u subjektivno-objektivnom odnosu kao primarnom, pokretačkom odnosu kojim se aktivira proces mišljenja. Ukoliko se ostane samo na tom primarnom odnosu dolazi do preokupacije spoljašnjom interakcijom usled čega se zapostavlja dublja unutrašnja interakcija i kontakt s nadsvenim. Na taj nacin ego nije u stanju da prerasta u nad-ego čime dolazi do disfunkcionalnog razvoja u vidu preterane veličine, sujete i nefleksibilnosti. Zato se za ljude s takvom anomalijom i kaže da imaju veliki ego.

On onemogući ljude da shvate svoju višu, duhovnu prirodu ili da imaju uvid u suštinske zakonitosti postojanja. Time se u poptunosti ograniče samo fizičkom dimenzijom i njenim zakonitostima. Zbog toga, kod njih, dominiraju egoistične crte u karakteru i težnja ka zadovoljenju sebičnih potreba, jer njihovom intelektualnom nivou nedostaje rafinirano osećanje ljubavi ili dublji nivo duše.

Ljubav je najdublje i najkompleksnije osećanje koje u sebi sadrži i harmonizuje sva ostala. Iz njega proizilazi saosećanje, milost, dobrota, poštenje, iskrenost, blagost, skromnost, čovekoljublje, itd. Osećanja se pogrešno odvajaju od misli i razuma ili duša od intelekta i duha. Sve je to jedna svest. Ne shvata se da se oni nalaze u neraskidivoj vezi pošto stvaraju jedno drugo stalnom transformacijom.

Iz tog razloga njihovo jedinstvo je osnova integralnosti koja je neophodna da bi se dobio suštinski uvid ili mudrost. Mudrost dostiže sveobuhvatno razumevanje, dok se lukavstvo zadržava na parcijalnom, ili samo na intelektualnom nivou. Zato mudrost ima uvid u lukavstvo, ali lukavstvo nema uvid u mudrost.

Iako lukavi, nepošteni i beskrupololozni ljudi mogu biti izuzetno inteligentni i obrazovani, oni nikada ne mogu ostvariti mudrost ili razumevanje kojim će biti u stanju da shvate suštinski smisao života. Njima ostaje nedostupna dublja dimenzija njihovog bića a, time i mogućnost da ostvare postojanu sreću kroz lepotu ljubavi i bliskost s drugima. Oni nikad ne prevazidju otudjenu individualnost, tako da ostanu u potpunosti ograničeni samo fizičkom dimenzijom i zadovoljenjem telesnih i egoističnih potreba.

Produhovljen čovek ponire u dubinu duše i na taj način dostiže visinu duhovnog uvida. Nadahne misli. Prevazidje ego nad-egom pa, oseti skrivene niti ljubavi koje struje u njemu i svuda oko njega povezujući celi univerzum. Zato zna da se njegova egzistencija i individualnost nalazi u stastavu nečeg mnogo grandioznijeg i veličanstvenijeg od njega. To ga motiviše da deluje pravedno, pošteno ili u opštem a, ne u sebičnom interesu.

Dok se kroz nad-ego spaja s univerzumom, dotle se kroz ego, Polusvesni ego i pod-ego od njega otudjuje. Mada otudjenost ega i Polusvesnog ega nije tako drastična i u tolikoj meri destruktivna kao otudjenost koja se doživljava kroz pod-ego ona, takodje, zadržava u nižem stepenu razumevanja. Niži stepen razumevanja uzrokuje ograničenost okolnostima i podložnost različitim društvenim uticajima tako da ljudi nisu u dovoljoj meri svesni suštinskih vrednosti i potreba. To u znatnoj meri ograničava njihove izbore i delovanje pa, ne koriste puni kreativni potencijal.

Razvoj pod-ega u intelektu naizgled započinje kao slobodan razvoj pošto ne sledi uobičajene norme i pravila ponašanja. Medjutim, time intelekt degradira, jer u takvoj slobodi nema konstruktivnosti i odgovornosti. Ništa se ne poštuje. Sve se razara ali, se ništa ne stvara. Red se zamenjuje haosom, besmislom, primitivizmom, divljaštvom i nasiljem.

Istinska sloboda se ostvari tek s razvojem nad-ega u intelektu. Takavim razvojem se prevazilaze regresivni elemenenti u društvenim pravilima i normama ponašanja a, umesto njih se uvode novi, progresivniji. Dostiže se viši stepen slobode, smisla i novih mogućnosti.

Dok se razvojem nad-ega mogućnosti proširuju, dotle se kroz pod-ego sužavaju. Krajnji ishod razvoja pod-ega je besmisao i destrukcija. On u potpunosti ukida mogućnost izbora i dovodi do mentalnih poremećaja i ludila. Takav razvoj je uvek konačan za razliku od razvoja nad-ega koji ima neograničenu mogućnost izbora i smisaonog kontinuiteta, jer prevazilazi ograničenost fizičkom dimenzijom i životnim okolnostima.

Advertisements

Iskrenost i odgovornost

                              19

 

Uvek postoje različiti izbori akcija i reakcija na okolnosti. Samo je pitanje koliko su ljudi fleksibilni i otvoreni za promenu. Niko nikad, osim nas samih, nije odgovoran za naše izbore i ponašanje. Tek preuzimanjem odgovornosti za njih u stanju smo da preuzmemo kontrolu nad svojim razvojem.

Medjutim, da bi došlo do promene načina života i ponašanja treba se suočiti s potisnutim, bolnim iskustvima i osećanjima koja su kroz njih formirana. Jedino takvo suočavanje daje mogućnost da se raskrinkaju mnogobrojne predrasude i zablude nastale iz takvih osećanja. Tako se sagleda stvarno psihičko stanje i situacija. Shodno tome dobije se i jasniji uvid u promene koje treba učiniti da bi postigli ono čemu težimo.

S obzirom da je takvo suočavanje mučno, nisu svi spremni da to učine. Neke, opet, plasi sama promena. Pogotovo kada su veoma dugo živeli disfunkcionalno i kad im je to bio jedini poznati način preživljavanja i opstanka. Zato se osećaju sigurnije u staroj, poznatoj disfunkcionalnosti na koju su navikli, a strepe od nove, nepoznate funkcionalnosti; od toga kako će se snaći ili kako će dalje opstati na potpuno novi, nepoznati način. Pored toga, novi način života zahteva samodisciplinu i visok stepen odgovornosti za vlastito ponašanje i život, što pojedini ljudi ne žele da preuzmu.

Ali, drugog načina nema. Potpuna iskrenost i odgovornost su osnovni elementi funkcionalnosti i samospoznaje. Duhovni razvoj jednostavno nije moguć bez njih. Ukoliko neko nije u potpunosti iskren, tj. ukoliko potiskuje neprijatne istine i osećanja, ona ne nestaju, već ostaju neosmišljena i akumulirana u nesvesnom, čime dolazi do unutrasnje dezintegracije.

Razlog zašto pojedini ljudi izbegavaju da se suoče s nižim, sebičnim i destruktivnim osećanjima ne mora biti samo u izbegavanju odgovornosti i strahu od promene i neizvesnosti, već i u tome što ne žele da pokvare lepo mišljenje koje imaju o sebi. Oni sami sebi ne žele priznati da imaju osećanja, koja su za njih neprihvatljiva. Takav stav je izuzetno štetan.

On ih sprečava da koriste unutrašnji potencijal da bi prevazišli konflikte. Dokle god postoje osećanja koja se izbegavaju i kojih se plaši biće nemoguće ostvariti iskrenost i integralnost. Zbog toga se, obično, izlaz traži izvana. Tako nastane preterana zavisnost od okoline. Unutrašnji konflikt nije moguće rešiti izvana. Okolina može dati usmerenje, ali od samog čoveka i njegove rešenosti da bude u potpunosti iskren i odgovoran za vlasitu promenu, zavisi i rešenje konflikta.

Ljudi nikada nisu odgovorni za ono što osećaju, ali su uvek odgovorni za njihov odnos prema onome sto osećaju. Prema tome, oni ne treba da se stide, osećaju krivim i zlim zbog svojih osećanja. Sve ijedno osećanje treba da se obelodani, ma koliko da je destruktivno ili da izgleda neprihvatljivo. Medjutim, iako je neophodno obelodaniti sva osećanja, isto tako je neophodno imati kontrolu nad njima. To znači da ne smemo dopustati sebi da delujumo iz sebičnih i destruktivnih osećanja jer, ih to pothranjuje i osnažuje.

Potvrdjeno je da način mišljenja i reagovanja dovodi do promena u strukturi mozga. Što god više ili češće neko dopušta sebi agresivne, destruktivne reakcije, on menja svoj mozak, tj. predispozira ga za takvo ponašanje. Zbog toga mu postaje sve teže da ima kontrolu nad sobom i svojim ponašanjem. Takav čovek treba postati svestan toga da destruktivna osećanja ne potiču iz njegove suštine, već nižih nagona koja ga zadržavaju u nižem stepenu razumevanja što ga sprečava da prevazidje konflikt.

Iskrenim preispitivnjem i razumevanjem osećanja postiže se i progresivniji duhovni razvoj koji rezultira lakšom i pravilnijom identifikacijom različitih nivoa svesti. Pored toga, prevazilazi se pristrasnost, pa su ljudi u stanju da zauzmu stav neutralnog posmatrača. Da ispoljavaju i analiziraju sve nagone bez osude i krivice. Time dobijaju jasniji uvid u svoju psihu. Takav uvid je neophodan ukoliko se nastoji napraviti odgovoran izbor i konstruktivna reakcija u konfliktnim situacijama i okolnostima.

Isto tako, uvid u dublja i različita osećanja podstiču drugačiji način razmišljanja. To daje šansu da se prevazilazi disfunkcionalno, automatsko mišljenje Polusvesnog ega. Sagledavaju se zablude o sebi i o drugima. Odnos koji čovek ima sam sa sobom je osnova svih odnosa. Ako ljudi nisu iskreni prema sebi, oni neće moći biti iskreni ni prema drugima. Zbog toga je osnovni zadatak svakog čoveka da aktivno spoznaje samog sebe.

Znacaj poznavanja psihickih zakonitosti

                                           18

Svaki čovek ima različite psihičke osobine kao i različite okolnosti života. Zbog toga nije uvek moguće razumeti ljude kroz neko opšte pravilo, već se često zahteva indivudualan pristup svakoj osobi. Aleksandar Dima s pravom kaže: „Svaka generalizacija je opasna, pa i ova.”

Iako generalizacija nije, uvek, adekvatna, ona je, ipak, korisna. Tamo gde nije moguće razmotriti svaki pojedini slučaj, generalizacija predstavlja osnovni, polazni metod istraživanja. Kao što postoje opšte, fizičke zakonitosti koje se odnose na tela ljudi, isto tako postoje i zakonitosti koje se odnose na njihovu psihu. Tako na primer, svaki čovek koji nema adekvatnu ishranu i fizičku aktivnost za posledicu ima nepravilan telesni razvoj. Isto tako, nedostatak ljubavi, stalna izloženost traumama i okrutnosti, uslovi nepravilan psihički razvoj.

Za razliku od fizičkih, psihičke zakonitosti još uvek nisu u dovoljnoj meri istražene i objašnjene. Jedan od razloga je i taj što se veliki značaj pridaje okolini i otkrivanju fizičkih zakonitosti. Veruje se da će se kroz njih rešiti misterija postojanja. Zato ima vise ljudi koji bolje znaju šta se dešava izvan njih nego u njima. Ukoliko upitamo ljude da objasne smenu godišnjih doba, elektricitet, gravitaciju itd., većina će biti u stanju da dade samouverene, jasne i precizne odgovore. Međutim, ukoliko ih upitamo za uzroke njihovih misli, osećanja, ponašanja, navika i slično, retko će ko uspeti da objasni razlog svojih reakcija. Većina odgovori da ne zna, da nisu razmišljali o tome. Neki svoje ponasanje objasnjavaju temperamentom, genetskom predispozicijom, itd. Sve to samo ukazuje na zanemarenu unutrašnju interakciju i samospoznaju.

Bez adekvatne samospoznaje nema ni adekvatne spoznaje. Istina nije nešto što egzistira izvan ljudi već, ona postoji u njima kao percepcija ili mišljenje. Zbog toga se mišljenje mora neprestano produbljivati ili razvijati uporedo s životom. U protivnom gubi karakteristike istine i degradira u dogmu.

Osnovni uslov funkcionalnog ponašanja je funkcionalno mišljenje. Funkcionalno mišljenje ne nastaje slučajno, već ima tačno utvrdjene zakonitosti razvoja koje je neophodno poznavati da bi ga ljudi mogli ostvariti. Mišljenje je svesna aktivnost koja se inicira vanjskim nadražajem. Medjutim, razvoj mišljenja zavisi od interakcije intelekta s različitim nivoima nesvesnog ili osećanjima. Da bi ljudi bili u stanju da dobiju istinsku kontrolu nad svojim razvojem odnosno, mišljenjem i ponašanjem oni se moraju osposobiti da pravilno identifikuju različite svesne nivoe preko različitih osećanja.

Heraklit je, davno, konstantovao da su suprotnosti i razlike osnova aktivnosti i razvoja. Mada njima nastaje borba, upravo ta borba predstavlja proces promene ili drugačijeg uskladjivanja suprotnosti, što eventualno rezultira progresom, tj. višim stepenom sklada i razumevanja. To se vidi iz njegove sledeće izjave:”Suprotno je korisno, i iz raznolikog postaje najlepši sklad, i sve proizilazi iz borbe. Rat je svemu roditelj i svemu car.“

Bez različitih nivoa svesti, ljudi ne bi mogli razmišljati, jer ne bi bilo različitih osećanja i reakcija na događaje iz okoline da prouzrokuju svesnu aktivnost. Različiti nivoi svesti stvaraju nemir u vidu borbe protivrečnih nagona, potreba i želja čime dolazi do formiranja različitih misli. Na taj nacin ljudi dobijaju mogućnost rasuđivanja i izbora. Ukoliko ne bi postojale takve razlike vršila bi se programirana, robotska interakcija s okolinom. Shodno tome, ne bi moglo biti ni izbora, ni odgovornosti. Kompleksnost i kvalitet razumevanja bi se drastično razlikovao.

Razumevanjem različitih nivoa svesti pruža se mogućnost prevencije i otklanjanja disfunkcionalnog mišljenja i ponašanja. Kada se ljudi osposobe da preko različitih osećanja i misli pravilno identifikuju različite svesne nivoe njima je lakse da preuzmu kontrolu nad svojim mišljenjem i razvojem. Time postaju svesni posledica svojih izbora i reakcija. Shvataju koja osećanja ih vode u zamku disfunkcionalnog mišljenja i ponašanja, a šta ih vodi ka funkcionalnosti.

Ne postoji ni jedan čovek koji pored plemenitih i uzvišenih osećanja nikada nije osetio i divlja, sebična i destruktivna osećanja, pošto sve i jedan čovek pored nadsvesnog, takođe ima i podsvesno i Polusvesni ego. Marko Miljanov je bio svestan toga. Zato je i rekao da se hrabrost sastoji u odbrani sebe od drugoga, a čojstvo u odbrani drugoga od sebe ili od vlastitih nižih nagona.

Svaki čovek može da bude i funkcionalan (konstruktivan) i disfunkcionalan (destruktivan). Od njegovog izbora i unutrašnje identifikacije zavisi razvoj njegove samosvesti i razumevanja. Mišljenje koje se formira kroz niže podsvesno obiluje zabludama, predrasudama, pristrasnošću, nelogičnošću, iracionalnošću, preteranom subjektivnošću, itd. Takvo mišljenje ne koristi puni svesni potencijal. Zato nema potrebnu integralnost i iskrenost da ostvari suštinski uvid, ni u sebe ni u svoju okolinu, već ostaje u prividu razlike i otudjenosti od okoline, iako zajedno s njom sačinjava objektivnu realnost.

Suštinski uvid se ostvari tek kroz nadsvesni nivo ili puni svesni potencijal koji osposobljava ljude da objedine ili usklade unutrašnje razlike. To rezultira jasnoćom, celovitošću i iskrenošću, tako da su ljudi u stanju da vlastitu individualnost stave u proporcionalnu srazmeru s okolinom. Na taj način im se omogući neutralnost i nepristrasnost neophodna za pošteno ili konstruktivno delovanje što doprinosi stvaranju opšteg sklada.

Razlika između masovnog ubice i altruiste zasniva se samo na njihovom drugačijem izboru ili drugačijoj identifikaciji s unutrašnjim nivoima. Iako masovni ubica ima nadsvesni nivo ili kreativni, duhovni potencijal smisla i humanosti, on se nije identifikovao s njim, već nižim podsvesnim, čime se uslovio disfunkcionalan razvoj njegovog intelekta. LaRosefuko kaže: “Nije dovoljno samo posedovati izvrsne kvalitete, mi takođe trebamo znati upravljati njima.”

Izuzetna inteligencija, sama po sebi, ne predstavlja genijalnost, niti je garancija smisaonog razvoja. Nije u tolikoj meri važno šta ljudi imaju, već šta čine s onim što imaju? Genijalnost ljudi se ogleda u njihovoj sposobnosti da ostvare funkcionalnost i sklad u vlastitom životu, kao i u interakciji s okolinom. Da prevazilaze besmisao i nesklad tako što u njima uoče elemente koji će im poslužiti da iniciraju konstruktivnu promenu. To mogu postići samo vlastitim konstruktivnim razvojem za koji se iziskuje najviši stepen samosvesti i suštinskog razumavanja.

Ajnštajn takodje kaže: “Većina ljudi misli da intelekt čini čoveka velikim. Oni nisu u pravu: to je karakter.” S intelektom se radjamo a, karakter sami stvaramo. Prvo ne zavisi od nas, dok je drugo u potpunosti naša zasluga i odgovornost. Zato je karakter merilo nečije vrednosti i veličine, a ne njegova inteligencija.

Afekt i navika

                                            17

Interakcija s okolinom se vrši kroz svesni nivo. Medjutim, u stresnoj situaciji, Polusvesni ego se može u tolikoj meri aktivirati i osnažiti da potisne intelektualni deo ličnosti, pa se direktno reaguje iz njega. U takvim momentima ljudi, čak, mogu i da osete da njihov racionalan deo ličnosti prisustvuje celom incidentu kao nemi posmatrač, a da njihovo ponašanje izvire iz nekog divljeg osećanja besa koje je doživelo svoj vrhunac i koje mora da se isprazni, pošto jedino to može da ublaži nesnosnu napetost koju osećaju u sebi.

Za većinu dece čiji su se roditelji, ili jedan od njih, afektivno ponašali je, takođe, karakteristično kasnije afektivno ponašanje. Jedan od razloga je i taj što ponašanje roditelja uvek predstavlja neposredan uzor od kojeg deca uče svoje ponašanje i prilagodjavanje okolini, naročito u stresnim situacijama. Isto tako, izlivi besa roditelja uvek ostanu neosmišljeni i neshvaćeni od strane dece, što se u njima zadrži kao napeto i dramatično osećanje koje postaje stalan i neposredan pratilac njihovog svesnog nivoa. Na taj način, afektivno ponašanje roditelja, takođe uzrokuje formiranje Polusvesnog ega kod dece, čime nastaje i njihovo afektivno ponašanje.

Većina ljudi koji afektivno reaguju smatraju da im je to temperament ili priroda i da oni ne mogu ništa da učine u vezi takvih reakcija. Ne samo što takvo ponašanje nije njihova priroda, već ih upravo ono sprečava da razvijaju svoju pravu prirodu i autentičnot koja bi im omogućila funkcionalno ponašanje, a time i istinsku slobodu i sretniju egzistenciju.

Mračna osećanja besa, bola, straha kao i nagomilane destruktivne misli nisu suština nijednog čoveka. Oni su samo rezultat neosmišljenih, traumatičnih iskustava koja ih odvajaju od njihove prave suštine. Mada afektivno ponašanje nastaje usled Polusvesnog ega, ono se učvrsti prelaskom u naviku. Navike uzrokuju fizičku promenu u mozgu tako što stvaraju odredjenu konekciju neurona. Zato ih je teže promeniti ali, nije nemoguće.

Navike po svom karakteru mogu biti pozitivne i negativne. Pozitivne navike doprinose dobrobiti čoveka ili pomažu njegov progresivan razvoj i konstruktivnu interakciju s okolinom. Negativne navike se uvek manifestuju kao nesklad i disfukcionalnost u samom čoveku, a onda i u njegovoj interakciji s okolinom. Iako negativne navike predstavljaju blaži oblik disfunkcionalnosti, postoje i ekstremniji oblici disfunkcionalnog ponašanja u vidu opsesivno-kompulzivnih poremećaja, kao na primer: preterano pranje ruku, čišćenje itd.

U vezi s tim, može se postaviti i sledeće pitanje: Zašto neki ljudi formiraju negativne i štetne navike a, neki pozitivne? Odgovor se nalazi u njihovom duhovnom razvoju. Progresivan duhovni razvoj doprinosi ili, formiranju pozitivnih navika ili, fleksibilnošću u ponašanju. Sprečen duhovni razvoj prouzrokuje disfunkcionalnost koja preraste u negativnu naviku.

Naime, ljudi uvek učine nešto prvi put u određenim okolnostima. Ukoliko se inicira interakcija s nadsvesnim postiže se progresivan razvoj i razumevanje koje omogući funkcionalno ponašanje, samim tim i formiranje pozitivnih navika.

Međutim, ukoliko je incident suviše dramatičan, tako da prevazilazi duhovni razvoj nekog čoveka, on neće biti u stanju da ga pravilno interpretira već, će formirati Polusvesni ego. Time se intelektu još više oteža interakcija s nadsvesnim, pa čovek ne može da koristiti puni svesni potencijal. Zbog toga ne može ni da nadje konstruktivno rešenje već, pravi pogrešne izbore. Bira akcije i ponašanje koje donose samo trenutno olakšanje ili, imaju privid koristi, mada su u suštini štetne. Daljnjim zapostavljanjem dublje unutrašnje interakcije novo, štetno ponašanje sve više jača i prerasta u naviku. Iz istog razloga se stiče i zavisnost.

Sprečen duhovni razvoj onemogući ljude da zadovoljavaju suštinske potrebe pa, se u njima javlja stalno nezadovoljstvo i nemir. S obzirom da štetna navika ili destruktivno ponašanje pruža privremeno zadovoljenje i privid opuštenosti, ljudi obično zanemaruju i opravdavaju sve negativnosti koje takvo ponašanje uzrokuje. Medjutim, osećaj zadovoljstva ne traje dugo. Zato se stalno ponavlja štetna navika da bi se smanjila napetost ili da bi se osećalo opušteno.

Većina ljudi, koja ne shvata značaj unutrašnje interakcije, odgovore za svoje probleme traže samo izvana. Iako vanjska interakcija ima svoj značaj, ona sama nije dovoljna da se prevaziđe nefunkcionalnost. Potrebno je izvršiti radikalnu promenu u načinu mišljenja i unutrasnjem dijalogu.

Navika u ponašanju nastaje navikom u mišljenju odnosno, ustaljenom unutrašnjom interakcijom. Da bi došlo do drugačijeg načina razmišljanja potrebno je uspostaviti potpuno drugačiju unutrašnju interakciju. Za ljude koji su formirali štetne navike i afektivno reagovanje je karakteristično da reaguju iz Polusvesnog ega, a ne iz njihove suštine pošto njihov intelekt ne dopire do nadsvesnog potencijala.

Za interakciju s njim je potrebna dublja i duža unutrašnja interakcija. Zato se i kaže da neko “plitko misli” ukoliko nema suštinsko razumevanje, dok se za sposobnost sagledavanja suštinskih zakonitosti kaže „duboko mišljenje“. Ali, treba napomenuti da sprečen duhovni razvoj može nastati i kod ljudi s visokim stepenom duhovnog razvoja. Od toga niko nije imun. Duhovni razvoj je proces koji traje čitav zivot, zato se i iziskuje stalna budnost u vidu motrenja unutrašnjih psihičkih zbivanja.

S obzirom da su produhovljeni ljudi pronikli u mnoge zakonitosti fukcionisanja vlastite svesti, oni lakše otkriju uzrok svoje disfunkcionalnosti kao i potrebne mere da ga eliminišu. Time brže izadju iz krize. Na sreću, pomoć je dostupna svima jer, se tehnika pravilne unutrašnje interakcije može naučiti i savladati. Potrebna je samo doslednost, istrajnost i upornost.

Ljudi koji afektivno reaguju ne bi smeli dopustiti osećanju besa da ovlada njima. To umanji sposobnost mišljenja i rasudjivanja tako da je teže povratiti kontrolu nad sobom. Kao što je već ranije istaknuto različita osećanja podsvesnog i nadsvesnog imaju karakterističan efekt na telo.

Ukoliko osoba s afektivnim ponašanjem počne osećati poznate fizičke simptome karakteristične za početak afekta, treba sama sebe da zaustavi. Da počne činiti nešto sasvim drugačije nego što je do tada činila ili, dopuštala sebi da čini. Tako na primer, ukoliko je ostajala u prostoriji s ljudima prema kojima je njen bes bio usmeren, trebala bi ih što pre napustiti. Dobro je napraviti plan ponašanja pre afekta odnosno, pronaći novi način ponašanja koji će onemogućiti afektivno reagovanje.

Nekim ljudima pomaže šetnja, regulisanje disanja, joga, meditacija, brojanje, određena fizička aktivnost, itd. Pošto svaki čovek najbolje poznaje svoje specifične okolnosti, kao i samog sebe, najbolje je da on sam utvrdi koju aktivnost i način ponašanja treba da odabere. Ali, tako da on zaista bude efikasan i da spreči neželjenu reakciju i ponašanje.

Nakon umirivanja telesnih reakcija prouzrokovanih Polusvesnim egom, obično se oseti pokušaj prodora drugog, mnogo mirnijeg i smisaonijeg osećanja nadsvesnog. Opredeljenje za takvo osećanje pomogne da se uspostavi duhovna ravnoteža čime se formiraju i drugačije misli.

Kada intelekt stupi u interakciju s nadsvesnim nivoom, nadahnjuje se novim uvidima jer, se izdigne iznad tame Polusvesnog ega i podsvesnog. Prosvetli se. Postaje svestan nižih nagona i strasti koje ga navode na destruktivno ponašanje. Takav proces se doživljava kao razvoj mudrosti koja osposobljava čoveka da prevaziđe konflikt. Bez takvog procesa je nemoguće ostvariti integralan razvoj ličnosti koji predstavlja osnovu zdravog psihičkog života.

Za intelekt koji vrši interakciju s duhovnom svešću je karakteristično da prevazilazi ego i ograničenost okolnostima, tj. da se transformiše u nad-ego. Takvom transformacijom se dobija sposobnost mirnog, neutralnog i pronicljivog posmatrača različith reakcija, osećanja, misli, želja i nagona. To rezultira suštinskim uvidom u vlastitu psihu i okolnosti. S takvim uvidom postaje jasnije šta se treba činiti da bi se ostvario progresivan pomak i postigla željena funkcionalnost.

Polusvesni ego

                                     16

Oko urođenih i stečenih osobina postoje razna, kontroverzna gledišta. Ipak, zapaženo je da period detinjstva ima ogroman značaj u procesu formiranja karaktera. Zato se velika pažnja posvećuje vaspitanju dece i pronalaženju efikasnih metoda koje će pozitivno uticati na njihov psihički razvoj. Takav podatak je već, sam po sebi, dovoljan da ukaže na značaj okoline i iskustava.

Svaki čovek se radja s različitom inteligencijom. U vezi toga se ne može mnogo učiniti. Ali, se zato može uticati na usmeravanje razvoja inteligencije pošto se taj proces odvija u okviru odredjenih zakonitosti. Da bi se te zakonitosti razumele potrebno je najpre poći od same strukture svesti i njenog dinamičnog karaktera.

Svesni nivo ili intekt vrši unutrašnju interakciju s podsvesnim i nadsvesnim nivoom ali, isto tako i vanjsku interakciju s okolinom. Prema tome, sve te razlike, u većoj ili manjoj meri, utiču na njegov razvoj. Što god češće i duže intelekt vrši interakciju s jednom od tih razlika njen uticaj je veći. On se najčešće uoči kroz karakterne osobine. Tako na primer, preterana vanjska interakcija se manifestuje kao jak ego, dok se učestala unutrašnja interakcija s nadsvesnim nivoom odrazi kao iskrenost, plemenitost, mudrost, itd.

Ukoliko intelekt ne vrši interakciju s nadsvesnim, gubi kontakt s istinskim sopstvom. Usled toga se spreči autentičan razvoj i dublje razumevanja, pa se interakcija s okolinom pogrešno tumači. Dolazi do formiranja različitih zabluda i predrasuda koje ostaju u formi snažnog, reaktivnog osećanja Polusvesnog ega. Ono na neki način postaje druga priroda jer, ostaje najbliži i najčešći pratilac svesnog nivoa. Zato prve reakcije, obično, potiču iz njega. Naročito ako su impulsivne, dusfunkcionalne i destruktivne. Javljaju se ili, u vidu osećanja niže vrednosti, nesigurnosti, straha, bespomoćnosti ili, kao agresivnost, arogantnost, otudjenost, bes, itd. Naravno, da su takva osecanja i takve reakcije mogu javiti kod svih ljudi, ali ne u tolikoj meri i učestalosti kao kod ljudi koji imaju dominantan Polusvesni ego u ličnosti. Intelekt u interakciji s Polusvesnim egom uvek formira disfunkcionalne i neurotične misli.

Razlog koji spreči intelekt da vrši interkciju s nadsvesnim se uglavnom nalazi u vanjskim okolnostima. Tačnije, u traumatičnim dogadjajima i incidentima koji prerstaju intelektualni i duhovni razvoj. Zato se Polusvesni ego formira u svakom životnom dobu. S tim što je period detinjstva naročito kritičan. Većina nerasčišćenih i potisnutih konflikata potiče iz tog perioda.

Dečija psiha je delikatnija i osetljivija od psihe odraslih ljudi. Kod dece mnogo brže i lakše dolazi do formiranja Polusvesnog ega. Jedan od razloga je i taj što se deca nalaze u procesu rasta i razvoja, pa nemaju u tolikoj meri sposobnost razumevanja svojih okolnosti, kao i načina da ih menjaju. Tek se odraslim ljudima pruža takva mogućnost. Zbog toga odrasli ljudi i snose odgovornost za svoj život i ponašanje.

Međutim, koliko će odrasla osoba biti sposobna da ostvari funkcionalnost u svom životu ili, da li će uopste biti svesna svoje disfunkcionalnosti, zavisi od njenog formiranja u periodu detinjstva. Naime, ukoliko je u detinjstvu prisutna stalna akumulacija Polusvesnog ega, uzrokuje se formiranje mnogobrojnih zabluda. Time dolazi do pogrešne interpretacije vanjskih i unutrašnjih vrednosti, kao i načina života i ponašanja.

Vecina ljudi, i skoro sva deca, koja dugo vremena provode pod nenormalnim okolnostima (okruženi okrutnošću ili konstantnim stresnim situacijama) prihvataju takvo stanje kao normalno i prirodno. Oni nisu u mogućnosti da shvate uzroke svojih negativnih osećanja i misli, te ih doživljavaju kao svoju pravu prirodu.

U zavisnosti od specifičnih negativnih iskustava, različita deca različito doživljavaju sebe i svoju vrednost. Kod dece, koja su izložena stalnim poražavajućim iskustvima u interakciji s okolinom, se javlja osećaj inferiornosti. Osećajući samo bolna i negativna osećanja i misli, takva deca mogu doživljavati sebe nesposobnim za lepa i plemenita osećanja, te zato manje vrednim od drugih ljudi. Oni sebe mogu doživljavati lošim, zlim, bezvrednim, nedostojnim, glupim, itd. Sve to uzrokuje da na događaje iz okoline reaguju pasivno, rezignirano, često i nepromišljeno i neodgovorno.

Ponekad se, opet, kod dece koja su bila prinuđena da brinu sama o sebi da bi opstala (usled neodgovornog tretmana roditelja ili, ljudi iz njihove najbliže okoline) može javiti veoma izražena crta superiornosti u odnosu na sve izvan njih. Opstanak dece zavisi od roditelja. To deca instinktivno osećaju, pa su roditelji najvažnije osobe u njihovom životu. Oni se vežu uz njih i oforme veoma snažnu emocionalnu vezu.

Deca koja su prinuđena da brinu sama o sebi, sva ta osećanja mogu usmeriti na sebe, tako da to preraste u narcisoidnost. Međutim, ovo nije pravilo pošto su prisutne različite individualne varijacije u ponašanju dece, te neka deca u takvoj situaciji mogu da razviju osećaj inferiornosti.

Precenjivanje samog sebe i svoje vrednosti ili narcisoidna sebičnost može se desiti i kod dece čiji su roditelji nekritički razmatrali svaki njihov konflikt s drugom decom ili ljudima, te su uvek branili njih, smatrajući ih perfektinim i nepogrešivim, a sve ostale manje vrednim i nedostojnim, čak i onda kada je njihovo nedolično ponašanje bilo očigledno.

Iako je podrška i razumevanje dece od neprocenjivog značaja za njihov razvoj, isto tako njihovo nerealno ili nekritičko idealizovanje može da doprinese njihovoj arogantnosti. U nekim slučajevima deca mogu da razviju i kompleksan osećaj inferiornosti i superiornosti u isto vreme. Sve te pojave su posledica otežanog ili sprečenog duhovnog razvoja usled formiranja Polusvesnog ega ili snažnih ali, neosmišljenih osećanja u interakciji s okolinom.

Takvo zaostajanje duhovnog razvoja u inteligenciji se uvek odrazi kao određena destruktivnost i disfunkcionalnost u misljenju, samim tim i ponašanju. Kod nekih ljudi destruktivnost može biti usmerena na okolinu, dok kod nekih ona može biti usmerena na njih same. Isto tako, kod nekih, destruktivnost može biti podjednako usmerena i na njih i na njihovu okolinu.

S obzirom da je takvo ponašanje često i uobičajeno većina ljudi ga još uvek nije u dovoljnoj meri svesna kao poremećaja. Svaki manipulativan, sebičan, nemoralan, arogantan i neiskren čovek, ma koliko inteligentan i uspešan on izgledao, u stvari je duhovno nerazvijen i disfunkcionalan čovek. Isto kao i svaki čovek koji nije svestan svoje prave vrednosti, koji nema lično dostojanstvo pa, dopušta ponižavajuci tretman i ostaje u odnosu u kojem trpi nasilje. Spinoza je, takodje, bio svestan toga. Zato je i rekao: „Onaj koji prezre samog sebe, najbliži je oholom čoveku.“

Mada Polusvesni ego ima dosta sličnosti s pod-egom, jer je disfunkcionalan i spada u domen podsvesnog, on se ipak, razlikuje od njega. Pod-ego proističe iz urodjenog nagona Telesne svesti (Frojdov id), dok Polusvesni ego nastaje vanjskim uticajem ili, formiranjem različitih negativnih osećanja u interakciji s okolinom kroz traumatične dogadjaje i neprijatna iskustva.

Nivoi svesti

                                              15

Nadsvesni, duhovni nivo se u svesnom nivou doživljava kao ljubav i savest. Iz osećanja ljubavi proizilaze radosne, inspirativne misli, koje ispune telo nekom čudnom svetlošću i lakoćom. Celokupno biće počinje vibrirati na drugačiji način. Naprosto se transformiše. Sve zablista nekim novim smislom pa, se i kaže da neko sija od sreće, da je ozaren radošću ili da zrači ljubavlju. Ljubav ima blagotvorno dejstvo na telo i um pošto ih otvara ka višoj duhovnoj sferi.

Podsvesno je najniži nivo koji deluje ispod intelektualnog, svesnog nivoa. Podudara se s Frojdovim objašnjenjem id-a, a manifestuje se kao destruktivni nagon i osećanje mržnje, straha i besa. Prouzrokuje mučninu u stomaku, lupanje srca, napetost mišića, grčenje ili zatvaranje tela. Dok se nadsvesno asocira svetloscu, dotle se podsvesno asocira s tamom. Telesno zatvaranje i odvajanja od svetla smisla se i doživljava kao unutrašnja tama. Zato se često čuju izrazi kao na primer: tmurno raspoloženje, mračno osećanje mržnje i besa, pao mu je mrak na oči, itd.

Posledica takve unutrašnje tame je smanjenje intelektualne sposobnosti ili rasuđivanja. Samim tim i izbora reakcija pa, se počinje ponašati u okviru nužnosti. Misli postaju nesredjene. Ponekad i neuračunljive usled toga što su vodjene telesnim porivima. Ego degradira u pod-ego. Gubi kontakt s duhovnom dimenzijom i razumom. Ne kaže se bez razloga da se u takvom stanju deluje nepromišljeno, iracionalno, nerazumno, bezumno, suludo, itd.

Ovde se opet, treba osvrnuti na Trojstvo u hrišćanstvo po kojem je bog i Otac, i Sin, i Sveti Duh što stvara pojavu tame, svetlosti i eteričnosti u fizičkoj dimenziji. Koliko ima slučajnosti u tome što su takve transformacije karakteristične za svest? Što sažeto jezgro osećanja predstavlja tamu nesvesnog, dok se intelekt, kao svesni nivo, poredi sa svetlošću? Da li je slučajno što razum ima karakteristiku eterične sveobuhvatnosti? Isto tako, koliko ima slučaja u tome što atom i svemir imaju takve karakteristike? Što oba imaju jezgro tamne materije, a što se galaksije kao i elektroni kreću po praznom prostoru.

Dok fizika proučava materijalnu pojavu, dotle duhovnost prodire u suštinski, svesni entitet iza pojave. Ono što fascinira, to je njihova podudarnost. Tako na primer, u mnogim duhovnim učenjima duša je sfera osećanja koja se krije u dubini telesne tame i pojavne pasivnosti. Njeno jezgo je ljubav ili neodoljiva snaga privlačnosti kojoj se ne može izbeći ukoliko se udje u njen domen. Duša je skrivena iskra života u svakom telu. Ali, pošto je sažeta u tami ostaje nejasna i neshvatljiva. Zato ima karakteristike nesvesnog nivoa.

Medjutim, nesvesni nivo je suština svesnog nivoa ili misli koje se manifestuju kao aktivnost, promena i pojava života. Misao iskrsne iz dubine tame (duše) kao svetlost koja se širi, individualizuje i razmnožava i time stvara razumevanje u vanjskom, eteričnom polju duha. Duh je potencijal razumevanja ili visina kojoj širina mišljenja neprestano teži. Osećanje, misao i razumevanje je suštinsko jedno. Ili, ista svest u večnom ciklusu transformacije i samoobnavljanja. Poznato je da krst ima posebno znacenje u hrišćanstvu. Razlog tome nije samo taj što je Isus razapet na njemu već, i zbog simbolike jedinstva u Trojstvu. Kod krsta gornji krak (visina) i donji (dubina) kao i krakovi koji se šire postaju jedno u središtu.

Da bi misao bila u stanju da postigne potrebnu jasnoću i razumevanje mora se izdignuti do visine duha. U protivnom ostaje zarobljena ili, unutrašnjom tamom ili, svetlom vlastitog ega ili, spoljašnjim bleskom što sprečava čoveka da spoznaje svoje istinsko sopstvo i suštinske zakonitosti u interakciji s okolinom.

Interakcija i transformacija misli i osećanja stvara neprestanu promenu i aktivnost unutar koje se ostvari moment njihovog sretanja. Mada taj moment sadrži jasnoću misli, kao i dubinu osećanja, on nije ni misao ni, osećanje već, predstavlja stanje svesne celovitosti i jedinstva. To stanje ima karakteristiku duhovnog mira i neutralnosti. Njime se prevazidje polarnost misli i osećanja. Dok se ne ostvari takva duhovna ravnoteža nije moguće osmisliti pojavni besmisao, nered ili nemir koji se kreira konstantnim sažimanjem i ekspanzijom osećanja i misli.

Jasan uvid se nikad ne može ostvariti u polarnosti svetla i tame već, njihovim jedinstvom. Jedino se takvim jedinstvom postiže pravilno osvetljenje koje omogućava suštinski uvid. Preterana svetlost ima zaslepljujući efekt i sprečava uvid, isto kao i tama. Zbog toga je neophodno da intelekt dopire do nadsvesnog nivoa da bi ego mogao prerasti u nad-ego. To osposobi intelekt da koristi puni svesni potencijal i ostvari suštinsko razumevanje.

Nad-ego je moment svesne celovitosti i istinskog sopstva. Iz takvog momenta proizadje viši stepen samosvesti i razumevanja. S razlogom kažem moment jer, se takvo svesno stanje ne može ostvariti jednom za svagda, već ga je neophodno stalno inicirati i dostizati dokle god smo u ovoj dimenziji. U tome se i sastoji proces duhovnog razvoja. Što god neko ima više takvih momenata, on postaje svesniji, funkcionalniji i plemenitiji, jer razvija vlastitu autentičnost i originalnost.

Nadsvesno sadrži večnost i lepotu izvan tela i materije. Kroz njega nad-ego sagledava skrivenu suštinu iza pojave. Samosvest nad-ega izdiže pojavno, individualno bitisanje u višu duhovnu sferu. Na taj način ljudsko biće postaje svesno zajedništva ili suštinskog jedinstva svega što postoji. To mu omogućava da prevazilazi ograničenost fizičkom egzistencijom i okolnostima u kojima se nalazi.

Podsvesno je u uskoj vezi s materijalnim oblikom ili telom. U njemu dominira Telesna svest. To je najniži primitivni nagon koji je u potpunosti lišen moralnosti. Ima karakteristike izuzetno individualne i otudjenje svesti koja je isključivo ograničena na zadovoljenje sebičnih, telesnih potreba a, takođe i na odrzanje i očuvanje vlastite egzistencije. Zbog toga ona predstavlja slepi, divlji ili životinjski instinkt samoodržanja.

Međutim, iako takva svest predstavlja instinkt samoodržanja, ona je u isto vreme i destruktivna. Za nju je karakterističan veoma ograničen razvoj koji rezultira potpunim gubitkom izbora. Bez izbora nema kreativnosti, a bez krativnosti smisaonog kontinuiteta. Zato odsustvo izbora nužno uslovljava konačnost i destrukciju.

Kada se intelekt nekog čoveka identifikuje s podsvesnim nivoom, tj. destruktivnim nagonima i osećanjima u njegovoj ličnosti dominira pod-ego. Usled toga nije u stanju da razvija puni svesni potencijal i autentičnost. Njegovo mišljenje obiluje zabludama i nasiljem. Takav čovek nije u stanju da nađe smisao i vrednost u ničem sem u svojoj otuđenoj i sebičnoj egzistenciji. Zato ima antagonistički stav prema okolini jer, sve izvan sebe doživljava kao potencijalnu pretnju. To je uglavnom samosvest ljudi koji nalaze zadovoljstvo u mučenju, okrutnosti, svireposti i destruktivnom ponašanju. Samosvest pod-ega gubi sposobnost objektivnog razumevanja čime dolazi do različitih mentalnih poremećaja.

Ego

                                             14

Ego je najpopularniji ali, u isto vreme, i najkontroverzniji termin. Neka duhovna učenja ga predstavljaju kao glavni uzrok disfunkcionalnog ponašanja, pa je dobro pobliže razmotriti njegove karakteristike. Reč ego potiče od latinske reči ja koja znači samosvest ili, svest o sebi. Zašto je samosvest značajna?

Ona je neophodan element svesne funkcionalnosti i razvoja. Bez svesti o sebi i vlastitom identitetu, nema ni svesti o nečem izvan sebe. Bez subjektivnog nema ni objektivnog. Ego je posrednik izmedju spoljašnjeg i unutrašnjeg. Gubitkom identiteta dolazi do potpune svesne disfunkcionalnosti, tj. nemogućnosti da se vrši inteligintna interakcija s okolinom. Dakle, svaki čovek ima ego. On se nalazi u samoj strukturi ličnosti. Bez njega svesni nivo jednostavno ne bi mogao funkcionisati.

Medjutim, iako svi ljudi imaju ego, postoje značajne razlike u njihovoj samosvesti ili doživljaju njihove individualnosti u okviru objektivnosti. Tako na primer, za neke ljude se kaže da imaju veliki ego. Time se nastoji reći da su arogantni; da precenjuju svoj značaj i vrednost. Neki ljudi, opet, smatraju sebe beznačajnim ili manje vrednim. Dok, neki ljudi podjednako vrednuju i sebe i druge. Od kuda takve razlike i kako one nastaju?

Razvoj ega je uslovljen unutrašnjim i spojašnjim faktorom. Unutrašnji faktor su osećanja, dok različite okolnosti ili životne situacije predstavljaju spoljašnji faktor. Kako ljudi doživljavaju ili definišu njihovu individualnost u okviru objektivne svesti, zavisi od interakcije ega s različitim nivoima nesvesnog. Iz različitih osećanja odnosno, različitih nivoa nesvesnog (podsvesnog, nadsvesnog) proističu i različite misli ili razumevanje. Svaki nadržaj iz okoline aktivira različite nivoe svesti u vidu različitih osećanja.

U zavisnosti koje osećanje (nivo svesti) ego bira, zavisi i njegova reakcija ili njegova interpretacija i shvatanje date situacije. Ukoliko se ego identifikuje s podsvesnim nagonom on degradira u pod-ego. Time svesni, intelektualni nivo postaje iracionalan, ograničen i destruktivan. Ukoliko se identifikuje s nadsvesnim nivoom, tad prerasta u nad-ego. Intelektualni nivo dobija mudrost. Osposobljava se da na konstruktivan način rešava konfikte i da prevazidje teškoću. Samosvest takve osobe ostvaruje suštinski uvid i, u sebe i, u sve oko sebe. Odnosno, dopre do duhovnih zakonitosti koje joj omoguće da shvati medjusobnu povezanost svega što postoji.

Duhovni razvoj ljudi se ne treba povezivati samo s religijom, jer ima mnogo šire značenje. Da bi ego bio u stanju da uskladjuje unutrašnje i spoljašnje razlike, odnosno da održava potrebnu razvnotežu za razvoj zdrave i funkcionalne ličnosti on mora vršiti interakciju s nadsvesnim nivoom. Bez duhovnog uvida ego ostaje u domenu podsvesnih nagona/osećanja čime dobija ograničen uvid u vlastitu suštinu i univezum koji ga stvara i održava. Time i dolazi do dezintegracionog razvoja ličnosti, disfunkcionalnosti, otudjenja i destruktivnog ponašanja.

Za razliku od podsvesnog i nadsvesnog nivoa, koji su prisutni od samog rodjenja, Polusvesni ego predstavlja nagomilana, neosmišljena iskustva i konflikte koji se stiču za vreme života. On se najčešće javlja u vidu unutrašnjeg dijaloga koji obiluje predrasudama i zabludama. Ili u vidu, bolnih osećanja koja otežavaju egu njegovu interakciju s nadsvesnim nivoom i tako ga zadržavaju u nefunkcionalnom načinu mišljenja i ponašanja.

Dakle, ego, pod-ego, nad-ego i Polusvesni ego se nalaze u strukturi ličnosti svakog čoveka. Od njihovog balansa i zastupljenosti u svesnom nivou zavisi i samosvest ljudi, tj. način kako definišu sebe i sve izvan sebe. Za ljude s visokim stepenom duhovnog razvoja je karakteristična samosvest nad-ega. Snažan, ograničen ego se uvek formira usled dominacije Polusvesnog ega i preterane vanjske interakcije, dok je kod psihopata, ubica i beskrupuloznih ljudi dominantan pod-ego.

Najveća zabulda koja se može štetno odraziti na duhovni razvoj je mišljenje da se ego može eliminisati jednom za svagda. Tako šta nije moguće, dokle god smo u ovoj dimenziji. U njoj svaki čovek, koji ima funkcionalan svesni nivo, ima i podsvesni i nadsvesni, a time i ego, pod-ego i nad-ego. Čak i ljudi koji su postigli izuzetno visok stepen duhovnog razvoja, u kojem dominira samosvest nad-ega, takodje, imaju latentni ego, pod-ego i Polusvesni ego koji veoma lako može postati aktivan ukoliko nisu dovoljno budni ili oprezni. Ili, ukoliko se nadju u traumatičnoj situaciji koja prevazilazi njihov trenutni stepen razvoja.

Nad-ego ima istinski uvid u sebe i svoju suštinu. On razume svoju ograničenost u odnosu na svoj bezgranični potencijal. Zato i nema iluziju o vlastitoj savršenosti a, time ni eliminaciji ega. Takva iluzija se javlja usled izvesnog disbalansa u strukturi ličnosti ili, upravo aktivacijom i jačanjem ega.

Termini

 

                                                     13

Uz pojam svesti se, pored nesvesnog i svesnog, vezuje i mnostvo drugih termina kao na primer, podsvesno, nadsvesno, id, ego, super-ego, itd. Mnogi od tih termina još uvek nisu dovoljno jasni, i pored toga što se često koriste u svakodnevnom govoru. To se naročito odnosi na termin nesvesnog. Sigmund Frojd nesvesno odredjuje kao nepoznato, ali suštinsko u svesti, dok svesno predstavlja kao poznato i pojavno. On za nesvesno kaže: „Nesvesno je veći krug koji u sebe obuhvata onaj manji krug svesnog.“

Kao i sledeće: „Nesvesno je ona stvarana psihička realnost, nama po svojoj unutrašnjoj prirodi isto tako nepoznata kao i realnost spoljnog sveta, i ono nam je u svesnim podacima isto tako nepotpuno dato kao i spoljni svet u podacima čulnih organa.“

Mada su termini svest i svesnost veoma bliski, izmedju njih postoji znacajna razlika. Termin svest je opšti pojam koji obuhvata i svesno i nesvesno. Svesni nivo su misli, a nesvesni osecanja. Dakle, svesno ili svesnost je uži pojam od svesti pošto predstavlja samo jednu od razlika svesti ili samo proces mišljenja.

Osecanja imaju karakteristiku intenziteta (snage) ili nerazumljive svesne sazetosti, za razliku od misli koje se manifestuju kao neprestana svesna aktivnost, razlozenost i individualizacija. Osecanja predstavljaju koncentrisano jedinstvo misaonih razlika, pa su zato nesvena. Ona su sustina buduce aktivnosti misli ili svesnog nivoa. Onog momenta kada osecanja dostignu kulminaciju sazetosti ili snage ona brsnu, tj. ekspanziraju u razlicite, individualne misli. Takva individualnost (razlicitost) misli omogućava njihovu stalnu interakciju ili aktivnost sto doprinosi njihovoj razumljivosti.

Frojd je u domenu nesvesnog ili osecanja uocio delovanje dva protivrecna nagona s razlicitim uticajem ili efektom na telo i misli. On ih je okarakterisao kao Tanatos (bog smrti) i Eros (bog ljubavi) prema uzoru na grcku mitologiju. Tanatos je usko vezan uz telo ili otudjenu individualnost, haos, nasilje, mrznju, okrutnost, besmisao, destrukciju, unistenje ili smrt. Eros je nagon zivota, reda, smisla, skladnog zajednistva, konstruktivnosti ili ljubavi. S obzirom da je Frojd pridavao preteran znacaj seksualnosti on je libido povezao s Erosom. Medjutim, oba nagona svrstava u nesvesno. Pored nesvesnog sve cesce se mogu cuti i termini podsvesnog kao i nadsvesnog. Sta ti termini znace i kako bi se mogli okarakterisati?

Ti termini imaju osnovu u Frojdovoj podeli nesvesnog na Tanatos i Eros. Tanatos je najnizi, primitivni nagon besmisla ili haosa koji se nalazi ispod svesnog nivoa pa, se shodno tome oznacava kao podsvesno. Eros je naprotiv, iznad svesnog ili intelektualnog nivoa, pa se zato naziva nadsvesni nivo. On je sama srz svesti ili potencijal smisla i konstruktivnog/duhovnog razvoja. Dakle, podsvesno, svesno i nadsvesno se odnose na razlicite nivoe svesti.

Ocigledan dokaz postojanja podsvesnog i nadsvesnog nivoa u svesti ljudi se najbolje može zapaziti kroz njihove različite reakcije na Frojdov princip zadovoljstva. Nisu svi ljudi u istoj meri motivisani time da izbegavaju bol ili da cine samo ono sto im je prijatno. Ljudi sa zaostalim duhovnim razvojem se, u vecini slucajeva, rukovode telesnim porivima bez obzira na moralne principe i stetne posledice.

Medjutim, ljudi s visim stepenom duhovnog razvoja nisu ograniceni samo licnim, telesnim zadovoljstvima, vec imaju obzir i prema potrebama drugih. Oni se rukovode moralnim principa zajednistva cime primitivno, telesno zadovoljstvo podredjuju višim idealima i zadovoljstvima duhovnog. Zbog toga se ne ustrucavaju da cine i ono sto im je neprijatno ili sto iziskuje i telesni i psihicki napor, ukoliko smatraju da je to potrebno i korisno. Bez nadsvesnog, duhovnog nivoa takva reakcija ljudi jednostavno ne bi bila moguca.

Frojdovo skretanje paznje na nesvesni nivo u mnogome je doprinelo boljem razumevanju svesti. Nista manje nije znacajna ni njegova struktura licnosti. Po njemu licnost u sebi sadrzi razlike u vidu id-a, ega i superega. On za id kaze sledeće:

It is the dark, inaccessible part of our personality, what little we know of it we have learnt from our study of the dream-work and of the construction of neurotic symptoms, and most of this is of a negative character and can be described only as a contrast to the ego. We all approach the id with analogies: we call it a chaos, a cauldron full of seething excitations… It is filled with energy reaching it from the instincts, but it has no organisation, produces no collective will, but only a striving to bring about the satisfaction of the instinctual needs subject to the observance of the pleasure principle.“

Contains everything that is inherited, that is present at birth, is laid down in the constitution ― above all, therefore, the instincts, which originate from the somatic organisation, and which find a first psychical expression here (in the id) in forms unknown to us.“

Ego je svesni, intelektualni deo licnosti kojim se formira identitet. On se nalazi pod stalnim pritiskom, jer nastoji da pravi kompromis izmedju protivrecnih zahteva id-a i superega, cime dolazi do stvaranja unutrasnjeg konflikta. Superego je delimično svestan, a delimično nesvestan. On teži savršenosti te motri na niže, divlje nagone id-a kao i sebične nagone ega. Predstavljen je kao kruta savest formirana po društvenim normama ili kao neuorotična savest formirana u periodu detinjstva pod uticajem roditelja.

Frojd nije u dovoljnoj meri povezao strukturu licnosti s nesvenim nivoom ili dao objasnjenje zbog cega dolazi do formiranja takve strukrure. Za to takodje postoji razlog i objasnjenje koje zahteva izmenu termina. Zbog toga cu termine id i superego, zameniti terminima pod-ego i nad-ego. S tim, sto pod-ego zadrzava karakteristike id-a, dok se nad-ego razlikuje od superega. Mada se nad-ego takodje rukovodi savescu, sama koncepcija savesti i njen uticaj na razvoj svesnog nivoa se razlikuje od Frojdove koncepcije super-ega, što će kasnije biti objašnjeno. Pored njih, uvescu novi termin Polusveni ego koji ima dosta zajednickog sa Frojdovim super-egom.

Svest

                                               12

S obzirom da svest, isto kao i pojam boga, podrazumeva sustinu postojanja, nju nije lako odrediti ili definisati. Narocito zbog toga sto ona sadrzi izrazenu suprotnost u vidu osecanja i misli. Osecanja spadaju u domen nesvesnog, a misli svesnog ili intelekta. U svakodnevnom govoru se ta suprotnost asocira sa srcem i glavom. Srce se povezuje s osecanjima, a glava s mislima.

Oko svrhe i znacaja misli i osecanja ima dosta kontroverznih tumacenja u duhovnim ucenjima. Neka ucenja daju prioritet svesnom ili misaonom u odnosu na osecanja, dok druga opet, velicaju osecanja i intuitivnost u tolikoj meri da nastoje predstaviti misli kao nesto neprirodno ili cak i stetno u svesti.

Takva tumacenja su povrsna posto ostaju na nivou pojavne suprostavljenosti izmedju misli i osecanja. Zbog toga nisu u stanju da sagledaju njihovu dublju povezanost ili da shvate njihovo sustinsko jedinstvo. Misli i osecanja su samo razlicite strane istog novcica, odnosno razlicite faze razvoja ili transformacije iste svesti. Ta pojava je objasnjenja u mnogim religijama. Narocito u hriscanstvu i hinduizmu kroz transformaciju boga.

Svest, kao i bog, se neprestano menja, razvija ili transformise. To i jeste tajna njene neunistivosti. Ona uvek postoji ili kao osecanje ili kao misao ili kao razumevanje. Ona ne moze nestati. Ne moze nepostojati, jer se uvek transformise u svoju suprotnost ili razliku. Osecanje prelazi u misao, misao u razumevanje, sto opet stvara nove misli i osecanja, tj. razumevanje. Takva sustinska vecnost i promena se u hriscanstvu predstavlja kao jedan Bog/svest koji je u isto vreme i Otac, Sin i Sveti Duh. Ili, osecanje, misao i razumevanje. Nesto sto je suprotno i razlicito u pojavi ali, isto u sutini.

Coveka ili njegovu svest, odnosno njegovo psihicko stanje kojim stvara percepciju o sebi i drugima, ne mozemo razumeti samo kroz njegove misli ili samo kroz njegova osecanja vec, kroz njihovo jedinstvo. Misli i osecanja se ne mogu odvojiti posto proizilaze jedno iz drugog ili stvaraju jedno drugo.

I jedno i drugo je apsolutno ista svest. Kao sto je elektron u isto vreme i talas i cestica, tako je i svest u isto vreme osecanje, misao i razumevanje. Iako su to razlike koje se medjusobno iskljucuju ili koje se nalaze u pojavnom antagonistickom odnosu, one su uvek komplementarne jer proizilaze iz iste, zive sutine koja se kroz takvu suprotnost neprestano razvija i osmisljava.

Zbog toga se proces svesnog razvoja kod ljudi manifestuje kao stalna interakcija između misli i osecanja kojom dolazi do njihove transformacije usled cega nastaje odredjena percepcija ili razumevanje. U ljudima se nikada ne može pojaviti neko osećanje, a da ne izazove određene misli/razumevanje, i obrnuto. Andrew Salter u knjizi „Uslovljeno refleksivna terapija” piše:

Činjenica je da pravljenje razlike između razuma i emocija predstavlja skoro srednjovekovni ostatak.“ Morgan, razmatrajući dokaze o anatomskoj lokaciji emocinalne integralnosti kaže „ni za jedno jezgro ili region se ne može reći da sadrži nervni centar… emocionalnog ponašanja.

Ukazati racionalizaciju u ponašanju je izdvojiti naročitu seriju niti u temeljno isprepletenom tkanju cortial-sympathetic ponašanja. Terapeutska korist od koncepta racionalizacije leži u isticanju ideje da se stvaran uzrok ponašanja ne nalazi u neposrednim okolnostima već u nastavljanju pređašnje uslovljenosti. U pravom smislu reči, razum i osećanja su dve nozdrve istog nosa.

Mi možemo govoriti o različitim nivoima ponašanja, ali voleli mi ili ne, proces emocija i razuma idu jedno s drugim. Niko od nas ne može a da ih ne koristi zajedno svo vreme posto su oni u stvari jedna ista neurološka stvar. Nikada nije bilo drugačije vrste razmišljanja još od kako su naši reptilski preci napustili močvaru. Ovo izgleda da nas ostavlja u dilemi. Međutim, rešenje je jednostavno.

Nema nista lose u vođenju od strane emocija. Mi tu ne mozmo nista. Jedino je pitanje: Кojih emocija? Da li sterilnih, osakaćenih, strahom ispunjenih emocija inhibicije ili slobodnih, zdravih, vigoroznih i korisnih emocija eksitacije?”

Materija i energija sacinjavaju fizicki oblik ili telo ljudi. Zbog toga telo ima pojavu sto ga cini neposredno uocljivim. Takva uocljivost ili dostupnost omogucava otkrivanje telesnih, odnosno fizicih zakonitosi. Medjutim, one nisu jedine. Pored njih postoje dublje, duhovne zakonitosti svesti koje cine samu sustinu pojavnih, fizickih zakonitosti i telesnih promena. Njih nije moguce neposredno spoznavati u drugim telima, vec samo u sopstvenom.

Mada se većina ljudi poistovećuje s telom, njihova suština nije njihovo telo, već svest. Od nje uvek zavisi kako se ljudi odnose prema vlastitom telu. Kakav znacaj mu pridaju ili kako ga dozivljavaju? Dok neki zanemaruju spoljasnji izgled, drugi mu posvecuju posebnu paznju. Neki, opet, preteraju s plasticnim operacijama, itd. To ne cine zbog tela, vec zbog svesti, ili njihovog emocionalnog i mentalnog stanja.

Svest je sustina razlicitih potreba i razlicite realnosti ljudi. Osećanja i misli jedne osobe možemo saznati jedino ako nam ih ta osoba sama saopsti ili ih možemo nazreti kroz njene akcije i reakcije u odnosu na druge ljude i okolinu. Mi često naše vlastite akcije i reakcije upoređujemo s drugim ljudima i na osnovu te komparacije dolazimo do određenih zaključaka o njihovim mislima i osećanjima.

Medjutim, ti zakljucci ne moraju uvek biti tacni. Oni ne zavise samo od ponasanja drugih, vec i od nas. Od naseg emocionalnog i mentalnog stanja. Tako na primer, ukoliko čovekovo rasuđivanje nastaje iz osećanja straha, ljutnje, besa, itd., on će doći do drugačijih zaključaka, nego kada rasuđuje s osećanjem ljubavi, mira i sklada.

Postojanje i nepostojanje

                                    11

Nakon smrti nastaje razgradnja i nestanak telesnog oblika iz fizicke dimenzije. Ljudi koji vezuju svest samo uz telo ili oblik, smatraju da njegovom razgradnjom nestaju i oni ili njihova suština. Time postojanje svode samo na oblik. Sve sto ima oblik definise se kao smisao ili nesto sto postoji, dok se bezoblicnost odredjuje kao nista, besmisao ili nepostojanje.

Iz takvog shvatanja je proizaslo verovanje nekih ljudi da su pre rodjenja bili nista, tj. da nisu postojali, jer nisu imali oblik ili telo i da ce njegovom razgradnjom opet postati nista. Medjutim, takvo shvatanje ima dosta nedoslednosti i neodgovornih pitanja. Od kuda nešto ili smisao, između dva ništa ili besmisla? Kako objasniti činjenicu da se iz ništa ili besmisla (koje se karakteriše nemogucnošću kreacije) kreira smisao, a potom opet iz smisla koji uvek kreira još viši smisao kreira večni besmisao?

Koliko mi razumemo smrt ili promenu koja njome nastaje? Koliko nas ograničenost oblikom ili telom u fizičkoj dimenziji sprečava da imamo adekvatan uvid u suštinsku promenu koja nastaje procesom smrti? Da li svest (suština života) zaista nestaje nestankom tela? Ili svest (duša/duh) kao bezoblicni entitet ostvaruje svoju daljnju transformaciju? Kako objasniti cinjenicu da sve svetske religije i razlicita duhovna ucenja, nezavisno jedni od drugih, propagiraju svesnu ili duhovnu neunistivost? Koliko je pretpostavka o nemogućnosti egzistencije svesti bez tela tačna ili potvrdjena? Koliko je ispravno takvu pretpostvaku bezrezervno prihvatati, iako ima dosta kontradiktornosti? Odnosno, koliko je ispravno olako odbaciti duhovno shvatanje kojim se te kontradiktornosti eliminisu?

Tako na primer, pretpostavka da razgradnja tela unistava svest ili zivot (samim tim i postojanje) vodi u zakljucak da postoji nepostojanje kao suprotna dimenzija ovoj fizickoj dimenziji. Medjutim, sta je nepostojanje? Da li ga mi uopšte možemo razumeti ili odrediti? Mi u potpunosti ne razumemo ni fizičko postojanje u kojem se nalazimo, pa kako onda sa sigurnošću možemo da odredimo nepostojanje u kojem se ne nalazimo?

Ideje postojanja i nepostojanja, koje mi za sada imamo, nalaze se u potpunoj kontradiktornosti pošto se između njih ne može uočiti bilo kakva veza. Ne samo što se iz praznine, neaktivnosti, nesvesnosti, potpune tame (ili ko zna kako mi već ne zamišljamo to nepostojanje) ne može nastati postojanje, već se protivecnost nalazi u samoj izjavi nepostojanja.

Naime, mi sve što postoji definišemo kao postojanje. Ukoliko kažemo da nepostojanje postoji, to onda znači da je i ono postojanje, samim tim što postoji. Isto tako, ukoliko se kaže da nepostojanje ne postoji, opet se sve svodi na postojanje. Iz toga proizilazi da postoji samo postojanje ili stalna promena i aktivnost koja se postiže interakcijom odgovarajućih, komplementarnih razlika ili suprotnosti.

Samim tim postojanje u sebe mora uključiti sve svoje promene ili razlike i suprotnosti, pa se time opet isključuje postojanje nepostojanja. Budući da je postojanje stalna aktivnost ili promena Večno Nepostojanje ili Apsolutno Nepostojanje je nemoguće u postojanju, pošto i ono neminovno mora podleci promeni cime prestaje biti nepostojanje. To opet znači da nepostojanje ne postoji, odnosno da postoji samo postojanje.

Međutim, smrt živih bića svedoči da neka razlika ili suprotnost fizičkom postojanju, ipak, postoji. Koja je onda ta razlika? Da podjemo najpre od ideje nepostojanja koju trenutno imamo. Ona obiluje nedoslednostima. Kao prvo, formirali smo je samo na osnovu nepotpunog poznavanja fizicke dimenzije a, ne neposredno. Po samim njenim karakteristikama onemogucena je veza ili interakcija s fizickom dimenzijom. Time se vec ukazuje na njenu neadekvatnost.

Postojanje, kao neprestana promena i razvoj, je zasnovano na vezi ili interakciji suprotnosti. Prema tome, fizicka dimenzija postojanja mora imati vezu i interakciju sa svojom suprotnoscu. S obzirom da fizicko postojanje ne moze imati vezu ili interakciju s nepostojanjem, to znaci da je ideja nepostojanja invalidna. Odnosno, da se radi o dimenziji s drugacijim karakteristikama. Kako je doslo do takve greske ili formiranje ideje o nepostojanju?

Greška se nalazi u tome što smo mi postojanje svesti neizostavno vezali i poistovetili s oblikom, te na taj način fizičko postojanje proglasili kao opštu ideju postojanja. Medjutim, opšta ideja postojanja u sebe mora da uključi obe suprotnosti, sto znaci i fizicko postojanje i njegovu suprotnost i to tako da se nalaze u stalnoj interakciji.

Kao što smo videli ideja nepostojanja ne ispunjava taj uslov. Kontradiktornost nestaje tek onda kada se nepostojanje, ništavilo ili pojavna praznina zameni nefizičkim postojanjem ili svešću koja ima karakteristike apsolutne bezoblicnosti.

Mi se nalazimo u dimenziji oblika. Zato je nasa procena postojanja zasnovana na obliku. On nam omogucava da otkrivamo fizicke zakonitosti univerzuma. Ali takva procena ima svoja ogranicenja, jer sve ono sto nema oblik odredjuje se kao praznina ili nista.

Medjutim, sta je praznina ili nista? Koliko mi zaista razumemo pojavnu prazninu ili nista? Nesto ne nastaje iz niceg vec, iz neceg. Tako na primer, prema sadasnjoj teoriji u fizici, prostor sacinjavaju talasi u kojima 1 kubni centimetar praznog prostora ima vise energije nego sva materija u poznatom univerzumu. Zato se s pravom moze reci da pojavna praznina nije ništa drugo nego suštinska punoća koja u sebi sadrzi sve buduće individualne ili pojavne oblike.

Shodno tome, ostaje samo svest ili bezoblicno, nefizičko postojanje kao jedina moguća ili validna razlika fizičkom postojanju s kojim se ono nalazi u iterakciji. Nastanak i nestanak nebeskih tela, kao i rađanje i smrt je očigledan primer takve interakcije ili transformacije nefizičke (suštinske) i fizičke (pojavne) dimenzije postojanja. Zato i smrt, isto kao i radjanje ima smisao jer svest nikad ne nestaje, vec se samo razvija neprestanom transformacijom.

Idejom o postojanju nepostojanja početak ili nastanak fizičke egzistencije se dovodi do apsurda. Međutim, ukoliko odredimo nepostojanje kao nefizičko postojanje, ne samo što nestaje apsurd, nego se ispunjavaju sve zakonitosti opšte ideje postojanja.

U fizičkoj egzistenciji svaka pojava ima svoj uzrok nastanka ili svoj početak. Sve te pojave je moguće objasniti kroz fizičke zakonitosti, osim početnog uzroka tih pojava.

Tako na primer, svako dete mora da ima roditelje da bi nastalo. Ta zakonitost ostavlja zagonetku ili misteriju nastanka prvih roditelja. Kako su oni nastali? Po fizičkim zakonitostima znamo da su morali biti rođeni ali, pošto smo ih uzeli za početni uzrok ili prve roditelje, ta mogućnost se isključuje.

Međutim, time se takođe isključuju i fizicke, mehanicke zakonitosti. Odnosno, ukazuje se na njihovu ograničenost, a ne univerzalnost. Njima se, jednostavno, vise nista ne moze objasniti, niti razumeti, jer dovode do apsurda. Ali, takav apsurd, u isto vreme, ukazuje na nužnost postojanja drugacijih zakonitosti i drugacije dimenzije postojanja od fizicke.

Sve vise se uvidja da je univerzum mnogo kompleksniji od svoje materijalno energetske pojave i oblika, odnosno fizicke dimenzije i njenih zakonitosti. Da se iza njih nalazi skriveni smisao ili inteligentna sustina. Shodno tome i nefizicka dimenzija i duhovne zakonitosti. Postojanje samo pojavno izgleda kao nesvesni, slepi slucaj. U sustini ono ima smisao ili svest.